Sedela si na klupi i grickala nokte. Znam, jer sam video kroz granje mlade lipe, posuto lišćem taman toliko da mi omogući pogled i pruži zaklon. To je bilo onog dana kada si mislila da se nisam pojavio.
Gledao sam te kroz lišće deset, petnaest, dvadeset minuta; vreme je prolazilo, ali ja sam ostao zaleđen u tom trenutku. Sećam se da si bila nervozna, stalno si gledala oko sebe, pogledom me tražila po parku, istom onom gde smo nekada sate provodili pričajući, šetajući po stazama prekrivenim lišćem i uživali u mirisu pečenih kestena. Nikada ih nismo kupovali – baklava iz obližnje poslastičare je uvek je bila primamljivija – ali taj miris me uvek podseti da lepe trenutke provedene s tobom. Gledao sam te kako me čekaš, razmišljajući da li da priđem.
Mislim da mi nikada neka odluka nije teže pala. Koliko sam samo puta tog dana zakoračio iz svog skrovišta, a zatim se vratio. A onda sam se okrenuo i otišao. Nekoliko koraka u pravcu suprotnom od onog gde si bila ti, zatim sve dalje, preko travnjaka, van parka. Skoro da je bilo jednostavno odšetati. Skoro… Noge kao da su išle svojom voljom, ne slušajući ni srce, ni razum.
Razumi me, nisam mogao… Nisam mogao da pređem preko svega. Povredila si me. Želeo sam da te kaznim. Želeo sam da zalečim svoje rane. Želeo sam da nikada više ne osetim tako nešto. Želeo sam da ponovo budem dobro, da budem srećan. Ali čak i tada sam se bojao da to neću biti ako ti nisi sa mnom. Ljutnja, povređen ponos, strah… Sve se to mešalo sa ljubavlju, i nadvladalo je.
Otišao sam, i ostavio te da tog prohladnog jesenjeg dana sediš na oronuloj klupici, onoj sa našim inicijalima. Znajući tebe, verovatno si satima čekala. Žao mi je zbog toga.
Sada se ipak nadam da je zaista tako bilo. Ne zbog okrutnosti, već zato što bi mi to pružilo nadu da me i dalje voliš, da se tvoja ljubav nije ugasila. Kao što ni moja nije.
Znam da nemam nikakvih prava da se pojavim ovako niotkuda posle toliko vremena, ali ne mogu da dopustim sebi da opet načinim istu grešku kao pre nekoliko godina. Ovo pismo nosi u sebi sva moja nadanja, a sva su ona usmerena ka tebi.
Onog dana u parku otišao sam i ne osvrnuvši se, ne shvatajući da pravim neoprostivu grešku. Tada sam mislio da, kada ne budem u tvojoj blizini, da ću biti pošteđen bola. Da ću tako biti srećniji. Ali kada je ljutnja prošla, bol je ostao. Samo što je to bio novi bol, onaj koji sam sâm sebi naneo odlučivši da mi je bolje bez tebe. Da, povredila si me, možda i više nego iko pre, ali ti si jedina koja je to mogla da popravi. Ubrzo mi je tvoja greška izgledala tako bezazlena. Ono što je presudilo našoj vezi postalo je tako nevažno, da mi se u nekim trenucima činilo kao da se nikad nije završila.
Sećanja na lepe dane provedene sa tobom bila su retke oaze sreće. Skoro da sam mogao jasno da vidim tvoja bosa stopala kako koračaju po stanu i žure da te dovedu meni u zagrljaj. Tvoje ruke uspavljivale bi me milovanjem, tvoj smeh popravljao bi i najbeznadežnije situacije. Sedeli bismo zagrljeni, šćućureni pod ćebetom, jeli čokoladu i kokice, i slušali kišu i gromove koji vladaju nebom. Iznajmnjena studentska garsonjera bila je naš svet. Ništa drugo nije nam bilo potrebno. A sada kada tebe nema, nema ni radosti. Ne mogu a da ne osećam nedostatak tvog tela pored mog, ni tišinu koja je ostala za tobom. Nedostaje mi tvoja glava na mom ramenu, nedostaje mi da budem onaj ko te teši, ko te zasmejava. Fališ mi da budeš tu, da idemo zajedno kroz život.
Jedino što me pokreće je nada da i ti osećaš i želiš isto. Nada da ćeš preći preko toga što sam bio dovoljno glup da te pustim da odeš, da ispustim ono najvrednije što sam imao. Čekaću te u parku, na istom mestu i u isto vreme kao i ti meni. Odluka je sada na tebi. Ako je ono što smo imali bilo ono pravo, i ako ta ljubav još uvek postoji u tebi, pokaži da si hrabrija od mene, kao što si uvek i bila, i pridruži mi se na našoj klupici. Ja ću te svakako čekati. Jer ono što smo imali se ne može drukčijim imenom nazvati, do ljubav, jedina i večna.
Autorka: Jovana Kovačević
Topličanka je duša od žene.
