– Školska, imaš li asepsol? – Nemam, možda stigne neki alkohol, teško je baš, nemam ni masku, nosim onu za varioca.
…
Gimnazija u Prokuplju, kraj prve godine. Nijedna petica iz srpskog jezika i književnosti nije zaključena. Profesorka Zora Popović je i tog dana smelo kročila u učionicu. Za 10 minuta je zaključila sve ocene. Sve, sem jedne zapravo.
– Ja želim da odgovaram za 5! – rekla je pomalo stidljiljivo.
– Naravno, moraćeš da odgovaraš celo prvo polugodište – kratko je konstatovala, a zatim nabrojala sve naslove knjiga koje je potrebno da spremi za sledeću nedelju.
– Morala bi da popraviš svoje ocene na pojedinačnim delima – nastavila je.
– Razumem, spremiću ih! – sela je, a zatim počela da trlja svoje znojave ruke.
Tog petka, svaki heroj je pao za jedno mesto. A narednih nedelju dana, za još po dva, ako mene pitate.
Od ponedeljka do četvrtka, odgovarala je neprestano, punih 45 minuta. Sećam se da joj je otac doneo na velikom odmoru „Kitket“ čokoladicu sa sloganom „Napravi pauzu!“. Nije se uplašila, mislim da je tih dana savladala sav svoj strah i prevazišla sve svoje nesigurnosti.
A onda petak! Svi smo ćutke posmatrali profesorku kako upisuje tu peticu. Sela je, a zatim me je čvrsto stegla za ruku, verovatno je tek tada postala svesna svog podviga. Bez fora, bez upadica, sa znanjem punih džepova, jer to je ona jednostavno.
Večeras je Voždovac u 20:00h aplaudirao medicinskim radnicima. Izašla sam na terasu da ih pozdravim, poslednji put sam to uradila 2002. godine nakon nastupa košarkaške reprezentacije Jugoslavije.
Ovih dana, moja idealna petorka je u apoteci, na čelu sa Bodirogom koji nosi masku za varioca.
Znam da svako od vas ima svog Bodirogu, Divca ili Stojakovića u tom timu, zato izađimo da ih pozdravimo svako veče, jer ovo nisu prvenstva, niti olimpijske igre. Finale igramo svake večeri!
Ne brinem za sebe, kada poznajem onog ko me čuva!
Ne daj se, generacijo!
❤
Autorka: Milena Ivanović
Topličanka je duša od žene.
