Јесте ли слушали некад како пада снег? Али онако изистински. Напрегнеш уши и чујеш. Најдивније одсвирана тишина. Свака пахуља зна свој такт и своју ноту. Ниједна не греши ни једна не касни. Свирају по ваздуху и срцу.
Каже моја кума: „Задивљујуће је како снег изазива радост код деце.“ Код деце? Е онда сам и ја дете. Снег једнако осмех. Није хладно, није мокро, није зима. Мени је само радост. Мени је срећа.
Белина је чисто. Нетакнуто. Неукаљано ничим. Стари бакин јорган који те покрије, утопли и све нерешиво претвори у јуче. Остане само ред зуба који се види јер се уста укочила од осмеха. Руменило на образима да нас подсети да крв брже струји кад се смејемо и кад се радујемо.
Осушиће се мокре чизме. Опраће се јакне. Али оно што остаје је белина снега на души која је „опрана“ лепотом.
И зато следећи пут кад падне снег застани, ослушни. Уживај у нотама пахуља, у дириговању ветра, у плесу грана. Посматрај природу јер она најбоље зна да узива у свему.
Ауторка: Надица Јевтић
