Jeste li slušali nekad kako pada sneg? Ali onako izistinski. Napregneš uši i čuješ. Najdivnije odsvirana tišina. Svaka pahulja zna svoj takt i svoju notu. Nijedna ne greši ni jedna ne kasni. Sviraju po vazduhu i srcu.
Kaže moja kuma: „Zadivljujuće je kako sneg izaziva radost kod dece.“ Kod dece? E onda sam i ja dete. Sneg jednako osmeh. Nije hladno, nije mokro, nije zima. Meni je samo radost. Meni je sreća.
Belina je čisto. Netaknuto. Neukaljano ničim. Stari bakin jorgan koji te pokrije, utopli i sve nerešivo pretvori u juče. Ostane samo red zuba koji se vidi jer se usta ukočila od osmeha. Rumenilo na obrazima da nas podseti da krv brže struji kad se smejemo i kad se radujemo.
Osušiće se mokre čizme. Opraće se jakne. Ali ono što ostaje je belina snega na duši koja je „oprana“ lepotom.
I zato sledeći put kad padne sneg zastani, oslušni. Uživaj u notama pahulja, u dirigovanju vetra, u plesu grana. Posmatraj prirodu jer ona najbolje zna da uziva u svemu.
Autorka: Nadica Jevtić
