Ajao što me ovaj period podseća na 1999, na bombardovanje Srbije… Isto je počelo u martu, isto u prvi mah nismo mogli da verujemo šta nam se dešava. Baš kao i sada, ljudi su živeli negde između nade i panike; baš kao sada, život kao da je stao a svi smo se trudili da ga živimo kako znamo i – možemo.
Tada smo pravili zalihe, evo i sada ih pravimo, ljudska priroda je to, šta ako… šta ako…
Tada smo se plašili neprijatelja sa neba, sada je neprijatelj svuda, i gore, i dole, i iza vrata, i na klupi, i na igralištu, i u samoposluzi. Neprijatelj je prekrio planetu.
Tada smo se krili po stanovima i kućama. Sada su taj isti stan ili kuća sigurna, daj bože sterilna zona sa vratima iza kojih vreba apokalipsa.
Nego, tada, te već daleke 1999, makar smo imali jedni druge. Pamtim kafenisanje po komšiluku, roštiljanje u dvorištu. Pamtim najlepša druženja ikada, partije tenisa u očekivanju sirena i aviona, prkos i nevericu.
Sada su prijatelji deo virtuelne realnosti: poruke u telefonu, zabrinuta lica na viberu ili skajpu. Sada imamo samo sebe, i to mora bar neko vreme da nam bude dovoljno.
I dalje ne verujem, a opet, kako da ne verujem kad evo sedim kući i pokušavam da radim. Kako da ne verujem kada veći deo vremena provodim pred televizorom ili na internetu upijajući svaku novu informaciju ili savet.
Mnogi su već nakon nedelju dana režima “ostani kući” totalno istraumirani. Ja osam godina živim manje više tako, pa mi to nije najstrašniji deo ove horor priče.
Da li sam napravila zalihe? Tu i tamo. Ne previše, ali dovoljno za neko vreme. Imam dete i staru majku, zbog njih mi je organizacija života i preživljavanja na najvišem mogućem nivou.
Masku nemam, rukavice nemam. Nosim kožne, nema veze. Sklanjam se dalje od gužve. Znam da sam zdrava jer sam silom prilika, zbog povrede, prethodnih mesec i po provela kući. Istrenirana sam za društvenu izolaciju.
Radim od kuće, srećom pa mi posao to dozvoljava.
Pratim tv školu sa ćerkom, teram je da uči, tu se ništa nije promenilo.
Šetamo dva puta dnevno, to je ok.
Provodimo više vremena zajedno nego ranije, i to je ok, to je odlično.
Nego, taj strah.
Ne kod mene, ja sam ok, znam da će sve ovo proći. Mora da prođe, kad tad. Valjda će proći.
Nego, ona se plaši.
Te večeri kad su objavili da se škole zatvaraju, vratila mi se u krevet.
Eto. Korona će unazaditi zdravlje i privredu planete, a ta pošast je unazadila i sazrevanje i osamostaljivanje mog deteta. Korak napred, dva koraka nazad.
Kažu majke, imaju problem sa decom koja su po ceo dan zatvorena u stanu. Traže društvo, dosadno im, ne razumeju.
Ja taj problem nemam. Nije joj dosadno, u stvari pre mislim da se ne usuđuje da se požali na dosadu. Rado bi doduše videla drugare, sad joj i škola dođe kao lepa uspomena na neka normalna vremena. Ali ne traži, jer se plaši.
Puna je pitanja.
A zašto ne sme ništa da dira.
A kada će čike da pronađu lek za virus.
A šta ako ne pronađu, da li će virus jednostavno da ispari sam od sebe.
A da li će to biti skoro.
A da li će se ikada ponovo ići u školu.
Eto. Nije meni najteže i najgore što ne mogu nigde. Nije mi najgore što ne viđam nikoga. Nije mi najstrašnije što mi je kancelarija u spavaćoj sobi, a učionica u dnevnoj.
Najteže mi je da mirnim, pozitivnim tonom ubedim moju osmogodišnju devojčicu da je škola sa televizije super kul stvar, da sve ovo, taman što nije prošlo, i da će vrlo vrlo uskoro život ponovo biti normalan.
Autorka: Vladana S. Sačekaj malo – Dnevnik supermame
Dopao vam se blog? Upoznajte malo bolje Supermamu!
Topličanka je duša od žene.
