Ајао што ме овај период подсећа на 1999, на бомбардовање Србије… Исто је почело у марту, исто у први мах нисмо могли да верујемо шта нам се дешава. Баш као и сада, људи су живели негде између наде и панике; баш као сада, живот као да је стао а сви смо се трудили да га живимо како знамо и – можемо.
Тада смо правили залихе, ево и сада их правимо, људска природа је то, шта ако… шта ако…
Тада смо се плашили непријатеља са неба, сада је непријатељ свуда, и горе, и доле, и иза врата, и на клупи, и на игралишту, и у самопослузи. Непријатељ је прекрио планету.
Тада смо се крили по становима и кућама. Сада су тај исти стан или кућа сигурна, дај боже стерилна зона са вратима иза којих вреба апокалипса.
Него, тада, те већ далеке 1999, макар смо имали једни друге. Памтим кафенисање по комшилуку, роштиљање у дворишту. Памтим најлепша дружења икада, партије тениса у очекивању сирена и авиона, пркос и неверицу.
Сада су пријатељи део виртуелне реалности: поруке у телефону, забринута лица на виберу или скајпу. Сада имамо само себе, и то мора бар неко време да нам буде довољно.
И даље не верујем, а опет, како да не верујем кад ево седим кући и покушавам да радим. Како да не верујем када већи део времена проводим пред телевизором или на интернету упијајући сваку нову информацију или савет.
Многи су већ након недељу дана режима “остани кући” тотално истраумирани. Ја осам година живим мање више тако, па ми то није најстрашнији део ове хорор приче.
Да ли сам направила залихе? Ту и тамо. Не превише, али довољно за неко време. Имам дете и стару мајку, због њих ми је организација живота и преживљавања на највишем могућем нивоу.
Маску немам, рукавице немам. Носим кожне, нема везе. Склањам се даље од гужве. Знам да сам здрава јер сам силом прилика, због повреде, претходних месец и по провела кући. Истренирана сам за друштвену изолацију.
Радим од куће, срећом па ми посао то дозвољава.
Пратим тв школу са ћерком, терам је да учи, ту се ништа није променило.
Шетамо два пута дневно, то је ок.
Проводимо више времена заједно него раније, и то је ок, то је одлично.
Него, тај страх.
Не код мене, ја сам ок, знам да ће све ово проћи. Мора да прође, кад тад. Ваљда ће проћи.
Него, она се плаши.
Те вечери кад су објавили да се школе затварају, вратила ми се у кревет.
Ето. Корона ће уназадити здравље и привреду планете, а та пошаст је уназадила и сазревање и осамостаљивање мог детета. Корак напред, два корака назад.
Кажу мајке, имају проблем са децом која су по цео дан затворена у стану. Траже друштво, досадно им, не разумеју.
Ја тај проблем немам. Није јој досадно, у ствари пре мислим да се не усуђује да се пожали на досаду. Радо би додуше видела другаре, сад јој и школа дође као лепа успомена на нека нормална времена. Али не тражи, јер се плаши.
Пуна је питања.
А зашто не сме ништа да дира.
А када ће чике да пронађу лек за вирус.
А шта ако не пронађу, да ли ће вирус једноставно да испари сам од себе.
А да ли ће то бити скоро.
А да ли ће се икада поново ићи у школу.
Ето. Није мени најтеже и најгоре што не могу нигде. Није ми најгоре што не виђам никога. Није ми најстрашније што ми је канцеларија у спаваћој соби, а учионица у дневној.
Најтеже ми је да мирним, позитивним тоном убедим моју осмогодишњу девојчицу да је школа са телевизије супер кул ствар, да све ово, таман што није прошло, и да ће врло врло ускоро живот поново бити нормалан.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
