Април у Београду

Једно ново доба. Најновије чудно застрашујуће. Опасно. „Не сећам се да је овако икада било“, реченица коју отац понавља.
„Останите код куће, заштитите себе и друге“, мантра коју сви понављамо. И махом сви у складу са њом живимо.
Нажалост, ово није априлска шала пометња и „невидљива опасност која нам прети“ (како би, сада мајка, казала) нису нешто што може нестати док трепнемо, што можемо отрести са рамена као прашину. Нажалост.

Цело човечанство је збуњено, затечено. Занемело. И шта ту ми, малени шрафови у њему, уопште можемо?
Да се чувамо. И самостално и међусобно.

Да чекамо.

А има ли тежег, напорнијег осећања од чекања?

Поготову када и сами не знамо до када.
Поготову што ово чекање подразумева, тј. обавезује на социјалну дистанцу, као основни предуслов. А ми смо, заправо, социјална бића. Чак и они који мисле да то нису, сада схватају да можда греше.

Прегршт је савета како утрошити, испунити, искористити, или, на крају крајева, убити време које смо тако изненадно добили. Сваки је, наравно, добар.

Још је више трикова како умаћи овој грозној болести, напасти која вреба. Што тачних, а што оних других.

Само, у свему овоме, можемо рећи хаосу, вреба још једна опасност. Велика. Изазов је, данас, сачувати свој дух. Ментално здравље. Свој ум. Наћи ту златну средину између великог опреза и паничног страха. Сачувати, икако, ту позитиву, тај несаломиви дух у себи. Као сваки пут, у 8, момак који из свег гласа виче „Србија“!

Причали сами себи, у огледалу, викали са крова (не мора „Србија!“ може и неко име,сетимо се Кенгура), читали књиге које нас дижу, или слушали нешто. Трудимо се да поред здравља сачувамо и нашу душу.

Другу немамо. А она је наша срж. Када би свако од нас могао дневно приуштити, као по рутини, себи позитивне мисли. Налик на дневну епизоду емисије „Нешто лепо“, по могућству са дивним, смирујућим.гласом Гаге Николића. Дневна доза нечега лепог. Треперавог светла у мраку . Малени импулси који не дају души потонути.

Морамо остати здрави. Али не само физички. Проћи ће и ово. А дотад чувајмо и наш дух. За цео прелеп живот који ћемо имати. И који имамо.

Ауторка: Гордана Бајовић

Душа од жене

Топличанка је душа од жене.