Тешка времена откривају нам нека лепа срца, добре људе и изузетне жене. У овој причи се све ово састало када је су ванредном стању млади људи почели више да мисле на старе. Они што имају, на оне што немају. Они који могу на оне који не могу.
Топличанка је већ писала о Омладинској кризној групи, људима који се несебично дају и већ три седмице обилазе све којима је помоћ потребна. Овог пута, доносимо вам причу о једној изузетној жени из села Крчмаре, онаквој какву ју је упознао и видео Илија Теохаревић.
Из очију ове жене говориле су све мајке
Година 2020. април девети
Наглашавам датум, јер многи не верују да смо већ две деценије загазили у 21. век, а да неки становници наше земље Србије немају текућу воду. Али нажалост јесте тако. И таквих случајева је више него што можемо и да замислимо. И углавном су то старији људи, баш они којима је лак приступ неопходан…
Ишли смо у село Крчмаре, општина Куршумлија, међу брдима, међу шумама, и на десетак километара од града почели да се пењемо стрмим путем. Кад су куће постајале ређе и на крају потпуно нестале из видокруга почели смо да се спуштамо док нисмо дошли до старе кућице на ледини.
Кад је чула точкове наших аутомобила, звук тако редак за њу, изашла је на врата. Смејала се, нисам јој јасно видео лице, али знао сам да се смеје. Ти људи свој осмех шаљу даље и од ограда својих дворишта кад само прекораче праг.
Изгледала је онако како Српкиње изгледају последњих двеста година.
Живела је онако као да је Србија на њу заборавила.
Са својих осамдесет година и висином једва већом од тараба ограде помислио би човек да је слаба и немоћна, али ова жена је све сем слабе. Својим рукама четрдесет и три године сама чува ћерку болесну и непокретну. Воду точи на чесми далекој четири километра, једе кад има. Таван је подупрела дрвеним дирецима да јој не падне на главу, кућу стубовима да је не однесе ветар, али она, она стоји право и поносно.
Косу је повезала марамом, обукла исцепану мајицу, једну од пар мајици коју има и ставила осмех. Јер ова жена гледа живот у очи и не куне га, смеје му се! Не иронично, не цинично, не подругљиво, већ искрено. Смеје се јер је жива, јер је њена ћерка Ружица жива, на ледини, на планини, међ шумама и брдима једног села Крчмаре у једној Куршумлији.
И нек је драги Господ Бог поживи, јер док год је она жива, жив је и наш српски пркос и наша жеља за животом, чак и оним најсуровијим, јер жилави смо ми људи, ми Срби.
На растанку ме је узела за руку и благословила, а кроз прозор се видела цела Србија. Векови су били у ваздуху, а из очију ове жене су говориле све мајке.
У тренутку ми је постало јасно зашто су Срби преживели све недаће и зашто ће још дуго да живе, овде, на промаји истока и запада. Живеће због МАЈКИ, мајки које живе за своју децу, мајки које не признају пораз и мајки које се СМЕЈУ животу.
Жива била, мајко!
Пише: Илија Теохаревић
Топличанка је душа од жене.
