Након седам година спавања у мојој соби, често и у мом кревету, ћерка ми се једног лепог дана одлучила да пређе у своју собу. Зашто баш сада, не знам.
Наравно да сам се обрадовала.
Наравно да сам се и растужила. Можда глупо звучи, али недостаје ми ноћу. Недостаје ми да је покривам, недостаје ми када се пробудим а не видим њено бебеће лице. Недостаје ми њено шутирање када нешто сања.
Но ето, време је да она полако сазри и одрасте.
И време је да ја повратим делић слободе у којој сам некада уживала.
У то име, решила сам да себи угодим најбоље што могу,имајући у виду да сам слободна од 21h, кад ми дете заспи. Пошто вечери проводим кући, ево шта бих могла:
Узећу неко лепо вино,
Спремићу неки гриц,
Пустићу добар филм,
Прелистаћу неку од 50 непрочитаних књига које стрпљиво чекају на ред,
И… наспаваћу се до миле воље.
Договориле смо се да ме не буди (обично се буди око пола седам), већ да мирно чита у свом кревету док не чује будилник. Да, има свој “Пепа” будилник који сам навила за седам ујутру. Затим треба да се сама обуче и дође на доручак. Диван план.
Међутим, ево како је то изгледало прошле ноћи (а вала и претходне три) у мом реалном животу.
21h – чедо ми спава као јагње у својој соби. За сваки случај упаљено је и ноћно светло.
Спремам чај, теглу ајвара, кашичицу. Хлеб не, на дијети сам. Једноставно ћу да стучем пола тегле онако, без ичега. А може и парче качкаваља…
Ту су и нове епизоде моје омиљене серије.
Истовремено укључујем тв, нек’ иде живот!
22h – обилазим је, није се ни померила. Дивота, кад заспи не мрда… првих пар сати, макар.
23h – а можда је време да се одморим и наспавам, након седам година, ред би био. Искључујем све уређаје, гасим светло. Још једном проверавам дете, све је у реду. Још увек је покривена, супер. Лаку ноћ анђеле мој…
01h – ђаво ми не да мира, устајем да је обиђем, никад се не зна шта је могло да се деси између 23х и 01х… Па наравно, јастук је на поду а она је откривена. Покривам је. Срећом, Супермама је ту.
02h30 – откуд да ми се баш сада иде у тоалет… ок, кад сам већ устала, одох да проверим шта ми ради велика беба. О не, опет је откривена. Добро је што сам на кревет ставила оградицу, иначе би сигурно пала. Померам је на средину, покривам. У сну вози бицикл, јорган опет пада. Поново је покривам.
04h – нешто се дешава, чујем као некакав цијук, па неко тупкање, а затим осећам како се неко гура уз мене испод покривача. Ајао. Улетела ми је у кревет, са све медом кога стиска уза се. Обе смо под мојим јорганом, она грли меду а ја њу. Значи да ће остатак ноћи бити узбудљив. Пре неки дан сам се отарасила фотеља које су стајале са десне стране кревета, а то сада отвара могућност да ми дете тресне на под ако се буде вртела…
05h – спавам тако што једном руком држим ћерку да не би пала са кревета, а другом је покривам кад се открије, значи сваких 15 минута. Још мало па јутро…
06h45 – мој будилник се огласио. Велика беба је отишла у своју собу да се обуче. Душа ми спава. Покушавам да устанем. Из ћеркине собе се чује бесно “мамаааа”. Излећем из кревета, трчим, летим, стижем!
Моје слатко дете бесно показује на свој “Пепа” будилник. “Мамааа, зашто не звони??”.
Зато што још није време да звони, сачекај мало!
Зато што је поента тог будилника, душо моја драга, да спаваш у свом кревету, да те твој будилник пробуди и да га затим ти сама искључиш.
Ето. Ово је наша најновија рутина, али буквално тако сада изгледају наше ноћи!
Идемо даље. Пред нама је нови дан, нова ноћ.
Тераћемо се још…
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
