Nakon sedam godina spavanja u mojoj sobi, često i u mom krevetu, ćerka mi se jednog lepog dana odlučila da pređe u svoju sobu. Zašto baš sada, ne znam.
Naravno da sam se obradovala.
Naravno da sam se i rastužila. Možda glupo zvuči, ali nedostaje mi noću. Nedostaje mi da je pokrivam, nedostaje mi kada se probudim a ne vidim njeno bebeće lice. Nedostaje mi njeno šutiranje kada nešto sanja.
No eto, vreme je da ona polako sazri i odraste.
I vreme je da ja povratim delić slobode u kojoj sam nekada uživala.
U to ime, rešila sam da sebi ugodim najbolje što mogu,imajući u vidu da sam slobodna od 21h, kad mi dete zaspi. Pošto večeri provodim kući, evo šta bih mogla:
Uzeću neko lepo vino,
Spremiću neki gric,
Pustiću dobar film,
Prelistaću neku od 50 nepročitanih knjiga koje strpljivo čekaju na red,
I… naspavaću se do mile volje.
Dogovorile smo se da me ne budi (obično se budi oko pola sedam), već da mirno čita u svom krevetu dok ne čuje budilnik. Da, ima svoj “Pepa” budilnik koji sam navila za sedam ujutru. Zatim treba da se sama obuče i dođe na doručak. Divan plan.
Međutim, evo kako je to izgledalo prošle noći (a vala i prethodne tri) u mom realnom životu.
21h – čedo mi spava kao jagnje u svojoj sobi. Za svaki slučaj upaljeno je i noćno svetlo.
Spremam čaj, teglu ajvara, kašičicu. Hleb ne, na dijeti sam. Jednostavno ću da stučem pola tegle onako, bez ičega. A može i parče kačkavalja…
Tu su i nove epizode moje omiljene serije.
Istovremeno uključujem tv, nek’ ide život!
22h – obilazim je, nije se ni pomerila. Divota, kad zaspi ne mrda… prvih par sati, makar.
23h – a možda je vreme da se odmorim i naspavam, nakon sedam godina, red bi bio. Isključujem sve uređaje, gasim svetlo. Još jednom proveravam dete, sve je u redu. Još uvek je pokrivena, super. Laku noć anđele moj…
01h – đavo mi ne da mira, ustajem da je obiđem, nikad se ne zna šta je moglo da se desi između 23h i 01h… Pa naravno, jastuk je na podu a ona je otkrivena. Pokrivam je. Srećom, Supermama je tu.
02h30 – otkud da mi se baš sada ide u toalet… ok, kad sam već ustala, odoh da proverim šta mi radi velika beba. O ne, opet je otkrivena. Dobro je što sam na krevet stavila ogradicu, inače bi sigurno pala. Pomeram je na sredinu, pokrivam. U snu vozi bicikl, jorgan opet pada. Ponovo je pokrivam.
04h – nešto se dešava, čujem kao nekakav cijuk, pa neko tupkanje, a zatim osećam kako se neko gura uz mene ispod pokrivača. Ajao. Uletela mi je u krevet, sa sve medom koga stiska uza se. Obe smo pod mojim jorganom, ona grli medu a ja nju. Znači da će ostatak noći biti uzbudljiv. Pre neki dan sam se otarasila fotelja koje su stajale sa desne strane kreveta, a to sada otvara mogućnost da mi dete tresne na pod ako se bude vrtela…
05h – spavam tako što jednom rukom držim ćerku da ne bi pala sa kreveta, a drugom je pokrivam kad se otkrije, znači svakih 15 minuta. Još malo pa jutro…
06h45 – moj budilnik se oglasio. Velika beba je otišla u svoju sobu da se obuče. Duša mi spava. Pokušavam da ustanem. Iz ćerkine sobe se čuje besno “mamaaaa”. Izlećem iz kreveta, trčim, letim, stižem!
Moje slatko dete besno pokazuje na svoj “Pepa” budilnik. “Mamaaa, zašto ne zvoni??”.
Zato što još nije vreme da zvoni, sačekaj malo!
Zato što je poenta tog budilnika, dušo moja draga, da spavaš u svom krevetu, da te tvoj budilnik probudi i da ga zatim ti sama isključiš.
Eto. Ovo je naša najnovija rutina, ali bukvalno tako sada izgledaju naše noći!
Idemo dalje. Pred nama je novi dan, nova noć.
Teraćemo se još…
Autorka: Vladana S. Sačekaj malo – Dnevnik supermame
Dopao vam se blog? Upoznajte malo bolje Supermamu!
Topličanka je duša od žene.
