Јутро једне супермаме

0
супермама
Фото: Сачекај мало

Моје јутро не почиње онда када чујем звоно на мобилном. Не. За мене јутро почиње – претходно вече.

Кад ми ћерка заспи, почињем да планирам наредни дан. Таква сам. Ујутру нисам у стању да спремим све што нам треба, зато дан раније спремам одећу, обућу, ствари за посао и школу. Ујутру се најчешће једва саставим.

Мобилни ми први пут пева у 6h40. Не знам зашто баш тада, тако сам једног дана једноставно одлучила. Не могу да га игноришем, морам да пружим руку и искључим његов иритантан звук.

Ћерка ми се не помера. Иначе је раноранилац, али рецимо да викендом нема проблема са устајањем, док је сасвим другачије када мора да се иде у школу.

Наредни аларм се чује у 6h50. Стратешки остављам себи још десет минута за развлачење.

Соба ми гледа на исток, ако храбро оставим завесе разгрнуте, пробудиће нас (ћерка се вратила у моју собу, а повремено ми улеће и у кревет) на време. Зато ја устанем око шест и навучем их. У седам успаничено скачем.

Постоје рутине које обављам а да их нисам ни свесна. Јутарње умивање. Шака витамина. Лек за штитасту жлезду, извађено ми је пола пре неколико година. Од тада никада нисам сигурна да ли сам уморна због детета или због хормона.

Будим ћерку тако што је наизменично голицам, молим и наређујем. Па шта упали.

Поставља ми разна питања, све са циљем да одложи полазак у школу… Њен монолог звучи од прилике овако:

Који је данас дан? А који је сутра дан? А кад се не иде у школу? А кад је викенд? А зашто морам да идем у школу? Остаћу кући, ти иди на посао. Могу да останем сама кући, шта има везе… Мрзим школу… Зашто мрзим школу? Ма не знам… Мамаааа ја сам уморнаа, целе ноћи нисам спавала… Не верујеш ми? Па ти јеси спавала, видела сам. А ја нисам, и многооо сам уморна, морам мало да одморим…

Укључујем тв, увек добро дође. Ћерка ми се напокон одобровољила, гледа некакав глупи цртани где главна јуњакиња има рогове па јој рогови отпадну па је очајна па прави вештачке рогове… Дете ми се скроз унело у причу, добацује и коментарише.

Страшно ме нервира извештачени смех који глумци повремено продукују. Почињем да их имитирам – ах ах ах ах… Дете ми се смеје. Заједно имитирамо смех из цртаћа.

Кухиња. Хлеб у тостер. Вадим било шта из фрижидера. Јуче је био кајмак, данас ће бити путер и домаћи џем. Сутра можда опет кајмак. Нисам гурман, једем да бих живела. Зато ми је понекад тешко да за своје дете осмислим било какав маштовит оброк.

Назад у собу. Ћерка ми се удобно наслонила на јастуке, истеже прсте леве ноге. Десну греје под јорганом. И даље прати цртани и не показује намеру да устане. Добро, барем је будна и рецимо да је боље воље.

Доносим јој доручак на послужавнику. У кревет, тако је. Знам да није педагошки, али ми је често тако лакше и брже него да преговарам око модалитета одласка у трпезарију. А сат откуцава, тика така тика така…
Е, сада, то моје попуштање обиће ми се у главу неколико дана касније. Каже њен отац: понови мами шта си мени рекла. Она понавља: код тате лепше спавам, у кревету нема мрвица…

Шминкам се и на сваких пола минута понављам – да ли једеш? Да ли си појела? Хајде пожури, жваћи, видим те, не једеш… А, пуна су ти уста, извини, добро је, само тако настави… Све мораш да поједеш… да све из тањира… не, не може ништа да остане…видим те у огледалу, не једеш, искључићу тв ако не пожуриш… Не вреди да се помераш, и даље те видим. Знаш да имам очи и на леђима…

Ја сам мама папагај.

Доручковала је. Извлачи се из свог кревеца, али буквално. Овде отварам заграду. Пре него што се родила, купила сам већи креветац, онај од 130 цм. Да би трајао што дуже. И даље је у њему, ноге и глава ударају у дрвени рам, али не одустаје. Ту је и музичка вртешка, укључи је повремено, лежи и претвара се да је поново беба. Баш ме занима како ће изгледати када буде морала да лежи савијених колена…

Дакле извукла се из кревеца. Одлази у ходник, није сигурна где иде и зашто. При томе је гологуза, на себи има само горњи део пиџаме. Зна да треба да је скине, али и даље покушава да остане кући.

Несигурним кораком се враћа из тоалета. Оставила је упаљено светло и врата широм отворена. Даску је запишала као да је дечак.

Хватам је за рамена и тако, и даље гологузу, усмеравам у правцу купатила.

Враћа се. Облачи гаћице и чарапе. Одбија фармерке, каже стежу је. Па пошто ионако не жели у школу, може и у гаћама да иде, шта је брига. Извлачим хеланке из ормана. То може. Такође жели мајицу са кратким рукавима, и да има пиши/бриши мотив. Не допуштам, хладно је. Да, сунчано је, али је ипак хладно.
Правимо компромис. Може пиши/бриши мајица али дугих рукава и џемперић преко. Мора и јакна. Мора. Не, не може без јакне. Зашто? Зато што је хладно. Да, сунчано је али је ипак хладно.

Излазимо. Теглим своју ташну (пуна разних глупости које више и не вадим. Распремићу је једног дана, ваљда), њен ранац, неизбежну кесу са ђубретом, моју јакну (а зашто ти мама не обучеш своју јакну ако је хладно? Зашто ја морам а ти не мораш?)

Стижемо до школе. Износим ранац тежак бар 10 килограма уз степенице.

Видимо се касније.

Гледам је како се провлачи међу старијом децом, сва важна са претешким ранцем на леђима.

Окрећем се и одлазим на посао.

Већ ми недостаје.

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!