Никола Глишић је српски филмски и телевизијски глумац, водитељ и члан бенда Психобиље. Играо је у филмовима „Шишање“ и „Поред мене“ и имао је епизодне улоге у серијама: „Синђелићи“, „Убице мога оца“, „Жигосани у рекету“, „Сенке на Балкану“, „Јутро ће променити све“, „Тајкун“.
Када си заволео глуму?
Глуму сам заволео у петом разреду основне школе и имао сам срећу да ми је разредна била наставница српског. Она је водила драмску секцију и када су у нашој учионици имали пробу ја сам се стално волео да будем ту. И када се један мој друг спремао за кастинг за једну улогу, они су пробали и ја сам му пришао и рекао што не би то одиграо на овај начин. Од тада сам почео да играм у драмској секцији и у седмом и осмом разреду сам играо Светог Саву што је мени веома значајно, јер сам ту улогу много волео.
Какво је твоје прво искуство са филмском камером?
То је јако занимљива прича. Када сам чекао аутобус до Тошиног бунара, на станици сам упознао једног момка и девојку и у разговору ми је рекао да он снима филм. Тако сам добио прву улогу на филму. Једно занимљиво искуство. Није било тешко снимање.
Каква је разлика између филма и позоришта?
Ја сам у свет глуме закорачио из позоришта ,након драмске секције у основној школи био сам члан позоришта „Дадов“ и велика је разлика између позоришта и филма.У позоришту ви имате могућност да своју глуму што боље искажете и употребите сва глумачка средства,док пред камерама може доћи до преглумљавања.
Како си уписао туризмологију?
Само од глуме се не може живети, тако да се бавим и другим пословима. То што сам уписао туризмологију је веома специфично. Ја сам био ученик Електротехничке школе и спремао сам два пријемна. Међутим глуму нисам уписао,т ако да сам уписао туризмологију на Природно математичком факултету. Могу рећи да сам ја натуршчик што се тиче туризма, немам искуства у том послу.
Колико је важна сарадња са редитељем и са којим редитељем си најбоље радио?
Веома је важна сарадња са редитељем и глумцима. Потребно је да на сету влада добра енергија и важан је однос са колегама, ако се све то поклопи онда је и филм добар. Најбоље сам радио са редитељом Стевом Филиповићем.
Како је било радити мјузикл „Поред мене“?
Било је јако занимљиво радити овај пројекат, који је био први овакав пројекат на нашим просторима. И било ми је јако драго што смо снимили наставак. Прихватио сам ову улогу јер је била другачија од мене. Што је веома изазовно за глумца. Нисам се обазирао на то шта ће ми други рећи, јер сам успео да одвојим приватно од професионалног.
Како је било радити на ТВ серијама и да ли је лакше играти позитивца или негативца?
Рад на ТВ серијама зависи највише од продукције и екипе на снимању. Уколико је екипа непрофесионална онда је теже радити. Свака улога је изазов за глумца и ја волим да глумим улоге које су другачије од мене.
Како изгледају кастинзи за филм?
Интересантно је и веома занимљиво искуство када идете на кастинге. Када одете на кастинг већ добијете текст и тада обично имамо дијалоге са члановима из екипе. Некада се деси да добијете потпуно другу улогу од оне за коју сте се спремали.
Које ваш омиљени глумац и ко вам је највише пружао подршку?
Мој омиљени глумац је Павле Вујисић, који такође није завршио Академију. Највећу подршку ми је пружала старија сестра и она је увек била ту да ме посматра када бих глумио неког кући. Њој никада није било досадно са мном.
Како сте одлучили да свирате бубњеве?
Као клинац у крају волео сам да свирам прстима о олуке и у крају је постојао друг који је свирао контрабас на Музичкој академији и он ме је упутио код професора музике Мирослава Карловића. Ја сам од основне школе до средње одлазио на часове свирања и музичке технике. Тако сам заволео музику.
Ваша порука за младе?
Сви треба да се баве ониме што воле, што их испуњава. Ако у ономе што раде, виде дубљи смисао онда је то прави начин за срећу.
Разговарала: Мирјана Ранђеловић
Интервју је урађен у оквиру oнлајн трибина које је покренуо Филм Клуб Прокупље.
Топличанка је душа од жене.
