Nikola Glišić je srpski filmski i televizijski glumac, voditelj i član benda Psihobilje. Igrao je u filmovima „Šišanje“ i „Pored mene“ i imao je epizodne uloge u serijama: „Sinđelići“, „Ubice moga oca“, „Žigosani u reketu“, „Senke na Balkanu“, „Jutro će promeniti sve“, „Tajkun“.
Kada si zavoleo glumu?
Glumu sam zavoleo u petom razredu osnovne škole i imao sam sreću da mi je razredna bila nastavnica srpskog. Ona je vodila dramsku sekciju i kada su u našoj učionici imali probu ja sam se stalno voleo da budem tu. I kada se jedan moj drug spremao za kasting za jednu ulogu, oni su probali i ja sam mu prišao i rekao što ne bi to odigrao na ovaj način. Od tada sam počeo da igram u dramskoj sekciji i u sedmom i osmom razredu sam igrao Svetog Savu što je meni veoma značajno, jer sam tu ulogu mnogo voleo.
Kakvo je tvoje prvo iskustvo sa filmskom kamerom?
To je jako zanimljiva priča. Kada sam čekao autobus do Tošinog bunara, na stanici sam upoznao jednog momka i devojku i u razgovoru mi je rekao da on snima film. Tako sam dobio prvu ulogu na filmu. Jedno zanimljivo iskustvo. Nije bilo teško snimanje.
Kakva je razlika između filma i pozorišta?
Ja sam u svet glume zakoračio iz pozorišta ,nakon dramske sekcije u osnovnoj školi bio sam član pozorišta „Dadov“ i velika je razlika između pozorišta i filma.U pozorištu vi imate mogućnost da svoju glumu što bolje iskažete i upotrebite sva glumačka sredstva,dok pred kamerama može doći do preglumljavanja.
Kako si upisao turizmologiju?
Samo od glume se ne može živeti, tako da se bavim i drugim poslovima. To što sam upisao turizmologiju je veoma specifično. Ja sam bio učenik Elektrotehničke škole i spremao sam dva prijemna. Međutim glumu nisam upisao,t ako da sam upisao turizmologiju na Prirodno matematičkom fakultetu. Mogu reći da sam ja naturščik što se tiče turizma, nemam iskustva u tom poslu.
Koliko je važna saradnja sa rediteljem i sa kojim rediteljem si najbolje radio?
Veoma je važna saradnja sa rediteljem i glumcima. Potrebno je da na setu vlada dobra energija i važan je odnos sa kolegama, ako se sve to poklopi onda je i film dobar. Najbolje sam radio sa rediteljom Stevom Filipovićem.
Kako je bilo raditi mjuzikl „Pored mene“?
Bilo je jako zanimljivo raditi ovaj projekat, koji je bio prvi ovakav projekat na našim prostorima. I bilo mi je jako drago što smo snimili nastavak. Prihvatio sam ovu ulogu jer je bila drugačija od mene. Što je veoma izazovno za glumca. Nisam se obazirao na to šta će mi drugi reći, jer sam uspeo da odvojim privatno od profesionalnog.
Kako je bilo raditi na TV serijama i da li je lakše igrati pozitivca ili negativca?
Rad na TV serijama zavisi najviše od produkcije i ekipe na snimanju. Ukoliko je ekipa neprofesionalna onda je teže raditi. Svaka uloga je izazov za glumca i ja volim da glumim uloge koje su drugačije od mene.
Kako izgledaju kastinzi za film?
Interesantno je i veoma zanimljivo iskustvo kada idete na kastinge. Kada odete na kasting već dobijete tekst i tada obično imamo dijaloge sa članovima iz ekipe. Nekada se desi da dobijete potpuno drugu ulogu od one za koju ste se spremali.
Koje vaš omiljeni glumac i ko vam je najviše pružao podršku?
Moj omiljeni glumac je Pavle Vujisić, koji takođe nije završio Akademiju. Najveću podršku mi je pružala starija sestra i ona je uvek bila tu da me posmatra kada bih glumio nekog kući. Njoj nikada nije bilo dosadno sa mnom.
Kako ste odlučili da svirate bubnjeve?
Kao klinac u kraju voleo sam da sviram prstima o oluke i u kraju je postojao drug koji je svirao kontrabas na Muzičkoj akademiji i on me je uputio kod profesora muzike Miroslava Karlovića. Ja sam od osnovne škole do srednje odlazio na časove sviranja i muzičke tehnike. Tako sam zavoleo muziku.
Vaša poruka za mlade?
Svi treba da se bave onime što vole, što ih ispunjava. Ako u onome što rade, vide dublji smisao onda je to pravi način za sreću.
Razgovarala: Mirjana Ranđelović
Intervju je urađen u okviru onlajn tribina koje je pokrenuo Film Klub Prokuplje.
Topličanka je duša od žene.
