Како се људи уопште одлучују да добију децу? Како, и зашто?
Зато што их много воле… то често чујем. Али, како можемо да волимо нешто што никада нисмо имали, о чему не знамо ништа? Волимо туђу децу, или ону коју успут негде сретнемо па су нам слатка и мила? Волимо нашу представу о њима, сан који смо сањали и за који очекујемо да нам се оствари?
Сањамо складну породицу, заједнички доручак, читање књига. Маштамо о савршеној инстаграм фотографији, мама, тата, деца и пас.
Тако сам ја некада. Дуго ми је требало да „одлучим“ да желим дете. Касно ми се јавила та жеља. Потом сам наравно фантазирала, замишљала како са будућим оцем купујем колица, одлазимо у посете, заједно одводимо дете у вртић.
А онда се све то – није десило.
Сетим се старог филма Препливати пут, са Бертом Ланкастером у главној улози. Део живота главног јунака приказан је кроз алегорију пливања по базенима туђих холивудских поседа.
Понекад се осећам баш тако: пливам кроз свој живот, неки пут вешто, други пут једва испливам. Између два базена дешавају ми се ситуације и људи. Неке сам волела, неки су волели мене.
Неке базене препливала сам краулом, брзо и одсечно. По другима сам плутала на леђима. Тренутно пливам прсно, повремено потонем па изроним.
Колица за дете сам одабрала и купила сама. Породичне инстаграм фотографије немамо. У посете нисмо одлазили заједно. У вртић сам ћерку шест дугих година возила – ја.
Кад ми је ћерка била беба, а пошто сам схватила да ћемо породица бити – ја и она, ипак сам себи допустила луксуз нових маштарија.
Замишљала сам, на пример, како увече заједно гледамо Дизнијеве цртаће. Добро, то се и остварило. Али најчешће је она гледала, а ја бих се претварала да пратим док бих кришом гледала у мобилни телефон или таблет. Заинтересовано бих климала главом и смејала се. Била сам преуморна да би ме цртани филмови опустили, а презаузета да бих себи дозволила луксуз да не радим ништа.
Замишљала сам како заједно читамо дечије књиге, односно ја јој читам пред спавање а она упија сваку моју реч.
Реалност је испала другачија. Пред спавање она гледа телевизију, а ја унезверено покушавам да довршим своје обавезе, перем, пеглам, поспремам.
Мислим да сам јој пред спавање за све ове године читала – два пута, и срамота ме је. Други родитељи читају деци, бар тако кажу.
Ваљда читају?
Најгора сам. Занемарила сам потребе свог детета, јер сам преуморна и уплашена. Не успевам да се „изместим“ из нашег живота, и уселим у неки нови, бољи, лагоднији, срећнији.
Лако је рећи „опусти се и уживај“. Много пута сам пута чула те празне речи. Као да је то тек тако, решим ја да се опустим и да уживам, и то тако и буде. Сви који су икада то рекли, нека знају – да појма немају. Баш бих волела да знам како се то ради, како у својој глави преломите да морате да се опустите. И шта то уопште значи? Дигнете све четири увис, спавате докле год вам је воља, не перете, не кувате, бавите се својом лепотом? Испразните главу од брига и дилема, као да више не постоје?
Мрзим општа места и празне приче
Обожавам своје дете. Само бих је грлила и штипкала. Ноћу бих је гледала како спава, намештала њену косу, љубила јој прћасти нос.
Али, али, али…далеко сам од опуштања и уживања. Додуше намазала сам малопре нокте, ако се то рачуна у опуштање.
Зашто се људи одлучују на децу? Зато што их воле, воле туђу децу па иако појма немају како ће то да изгледа, мисле да треба да их имају? И како знају да ће све бити у реду, како могу да буду сигурни да ће умети да их подигну, да их науче свему? Како знају шта да раде, шта да кажу, шта да не кажу?
Једном давно пожелела сам да имам дете. Неко дете, бар једно, за почетак. Нећу да лажем ни себе ни друге, не знам зашто сам пожелела. Била сам у вези за коју сам веровала да је она права, па ми се дете чинило као логичан корак.
Маштала сам како гурамо колица, идемо у посете и дружимо се да другим паровима са децом. Фантазирала сам о животу који се никада није десио.
Дуго ми је требало да се тргнем, да изроним из света маште и укорачим у моју реалност.
Године су лагано пролазиле. Беба се усправила, једног дана је схватила да постоји и свет изван њеног кревеца, па сам је пустила да бауља по стану, а потом и по јаслицама. Онда се усправила и проходала, гегала је своју гузу умотану у пелене и пружала руке. Онда је проговорила. Онда… више се и не сећам тачно како је све ишло, зар је могуће да не памтим сваки тренутак њених малих, драгоцених седам и по година?
Али памтим први дан школе, памтим њену уздигнуту главу, стиснуте усне, очи које су се цаклиле од задржаних суза и страха.
Плашила се. Стегла се и кренула за учитељицом и осталом децом. Послушно је села у клупу, извадила свеске и оловке. Стидљиво је посматрала децу око себе, погледом тражила будућу најбољу другарицу. Никога није познавала.
Вредно је преписивала са табле својим невештим рукописом, слова су бежала на све стране а она би их јурила гумицом и враћала на место. Широка линија, уска линија. „Мама, како се оно беше пише слово ћ?“
Онда је дошла математика. Са великим М.
Мислила сам да је разумела. А што не би? Ја сам је волела, добро ми је ишла. Математика је забавна.
Видела сам уредно исписане бројеве, све лепо сабрано, одузето, све тачно. Била сам презадовољна. Једна брига мање, школа ће је научити свему. Тако сам мислила.
А онда сам почела да схватам, негде око половине другог полугодишта. Преписивала је са табле, или од другара до ње. Мислила је да је добар ђак ако седи мирно и све лепо преписује.
Док смо се спремале за школу, била сам убеђена да ће све ићи глатко. А што не би, шта је ту толики проблем? Како сам ја све учила и научила сама? Моји родитељи нису ни знали шта се у школи ради. Доносила сам књижице са добрим оценама, повремено су присуствовали родитељским састанцима, и то би било то. Кажу, била су то другачија времена, свет се много променио.
И тако сам ја опет имала нека очекивања, заснована на сновима о савршенству и лакоћи постојања
Опет сам се суочила са реалношћу коју нисам очекивала: родила сам лептирића шаренића – а не малу штреберку.
И поново се питам, како други људи знају шта да раде када добију децу? Како знају шта да кажу, шта да прећуте? Шта је исправно, шта је важно а шта није уопште.
Први део пута смо се праћакале.
А сада треба да озбиљно замахнемо и – препливамо наш пут.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
