Горан Поп Антанасковић је песник из Житорађе, издао своју другу збирку поезије “Реквијем за Кармен М“ за коју каже да је она ауторова тежња ка савршенству.
У малој вароши каква је Житорађа, лица попут нашег данашњег саговорника не могу бити непозната. Када кренете Житорађом и питате оне најмлађе ко је Горан Поп рећи ће вам да је то њихов омиљени наставник (причам из личног искуства), ако питате студенте за њиховог “чика Попа“ рећи ће вам да је то саговорник коме се увек радо враћају. А када се дуж чаршије потегне прича о писању и приповедању на један другачији начин опет је неизбежно име Горана Попа Антанасковића. Управо зато што овај, шездсетогодишњи наставник веронауке у основној и средњој школи, кроз свој стваралачки рад, своје ђаке, али и оне старије упућује на један специфичан пут ка савршенству.
Они коју су Антанасковићеву “Тајну руже“ читали са усхићењем, вероватно ће у једном даху читати и “Реквијем за Кармен М“, нову збирку поезије произашлу из пера овог Житорађанина. После проглашења збирке “Тајна руже“ за најбољу збирку поезије у Топлици за 2015. годину, било је за очекивати да свим својим читаоцима “чика Поп“ у свом другом стваралачком циклусу приреди још “тежу“ и дубљу поезију. И управо је то и урадио. То је био повод због којег смо и разговарали са њим, а ево шта он каже о Кармен, њеним промашеним шансама, његовој тежњи ка савршеном и на крају, шта каже о томе како је стварати у малој средини.
Стиче се утисак да је Кармен једна ванвременска жена. Жена присутна у сваком времену и простору, догађају или личности. Једноставно, жена која ће живети и после Вас. Реците ми, шта је то што је вас натерало да јавно упитате Кармен зашто није хтела да постане дама, а могла је?
ПОП: Хаха, врло тешко питање. Као прво, да објаснимо вашим читаоцима ко је Кармен. Кармен је заиста историјска личност, постојала је у мојој раној младости, и заиста је умрла, нажалост. Међутим, остала је као нешто што се касније развило као идеја и као тежња ка неком врстом савршености. Зато се појављује у том стваралачком циклусу у више периода, од моје ране младости до моје зрелости тј. старости. Дефинише се као тежња савршености у људском животу, односима, што морате признати није лако. На крају, могу слободно да кажем, Кармен је један модус вивенди, односно начин живљења. Али не можемо да се отмемо утиску да је Кармен и данас жива, и да се и данас сукцесивно појављује у нашим односима са женама, пријатељима, децом и свим оним што нас окружује. Кармен је једноставно свеприсутна, и наставиће се и даље кроз моје писаније.
Да ли Кармен подређена вама или сте ви подређенији њој, или сте заправо ви били само онај који јој је показао пут и пустили је да се кроз вашу поезију сама сналази у овом времену?
ПОП: Па знате како, ја бих рекао да ту нико никоме није подређен. Једноставно, инспиратори појединих песама ће се чак пронаћи кроз њих, што би за мене била велика награда, а сама Кармен као Кармен појављиваће се и даље, али ће својим животом показивати време у коме се налазимо. Дефинитивно, јер је и она дефинисана временом почевши од оних првих стихова написаних давне ’85 године написаних у ДР Конго, па преко Багдада, до неког садашњег времена. Е сад, да ли ће Кармен надживети писца, вероватно да хоће. Мада умногоме зависи и од тога како ће читаоци прихватити Кармен, да ли као идеју ка савршенству, или само као пролазну личност.
Стихови “Не рекох ли ти синоћ Кармен, могла си бити дама али ти не хтеде. Заиста.“ и “Алејкум селам лејди, на овом песку не сме се знати све, нешто мора остати тајна. Љубав поготово.“ посебно остављају утисак на читаоце. Да ли они објашњавају вашу стваралачку илузорност савршенства или је једноставно балада о грешкама из младости?
ПОП: Па то је ту негде. Кармен на мосту “Fourteen July bridge“ у Тигрису је врло реална. И заиста је Багдад у једном тренутку био бајка. Кармен у неком садашњем времену је једна другачија бајка, али она остаје као идеја водиља. Е сад, зашто Кармен није умела да буде дама, то ће бити објашњено у наредној књизи. Често немамо снаге, како превазићи место и време у коме живимо, односно не могу да нађу свој пут ка савршенству и често остају у учмалости те паланачке филозофије која не сеже даље од неке бедне просечности. Е тако и Кармен, могла је заиста да буде на врху, али је изабрала да буде у својој просечности, што ја као аутор не одобравам.
Зашто љубав за Кармен мора да остане тајна?
ПОП: Јако питање. (смех) Па гледајте, то је написано у једном специфичном окружењу, у Багдаду. Дефинитивно у исламском свету, оно што ми називамо и доживљавамо као љубав изгледа сасвим другачије. Тамо се љубав другачије плаћа, а и грешке. Зато мора остати тајна.
Да ли су ствараоци у мањим срединама, заправо на самој маргини друштвене лествице, односно, колико паланка дозвољава искакање од просечности?
ПОП: Па свако ко узме слободу да нешто пише, поготово поезију, шаље две слике. Једну слику реалног живота у коме живи, и другу слику а то је живот каквим га замишља. Хоћу да кажем, свако од нас који пише има две личности у себи. Једна је личност овоземаљска, а друга је личност усмерене ка савршенству. И она то савршенства покушава да предочи читаоцу. Што би била и суштина писања, без обзира да ли смо у паланци или велеграду, сваки писац рефлектује себе. Битно је шта је унутар писца, и колико тога је доживљено да би могло бити преточено на папир.
Иначе, додаје Антанасковић у неформалном делу разговора, волео би овом књигом да “испровоцира“ своје читаоце, да открију тајне које крије Реквијем. Нова збирка поезије из пера Горана Антанасковића ће ускоро угледати светлост дана, а прва премијерна промоција би требала бити у Народној библиотеци у Житорађи, која је и издавач књиге. Горан Антанасковић, живи у Житорађи и поносни је отац троје деце.
Разговарао: Немања Тонић
ФОТО: Горан Поп / архива
Топличанка је душа од жене.
