Бранислав Јанковић: Уметност је начин да се ослободимо табуа

0
бранислав-јанковић
Фото: Бранислав Јанковић, приватна архива

Бранислав Јанковић је српски новинар и писац романа „Сузе Светог Николе“, „Ветрови зла“, „Гвоздени облаци“, „Пета жица“„Мачка у коферу“. Родом из Ниша, а по мајци полу-Топличанин, Јанковић годинама ствара и у својим књигама оживљава српску историју, а роман „Сузе Светог Николе“ посветио је завичају и родном селу своје мајке.

Исти роман је у изборној лектири за средње школе. Поред овог неспецифичног признања, добитник је многих државних награда за своја дела. Прво место на конкурсу Радио Београда за радио драму и награда за најбољи необјављени роман издавачке куће Дерета само су неке од њих.

Топличанка је разговарала са писцем и открила да су за Бранислава Јанковића жене супериорна бића, како се разбијају табуи и о чему пише тренутно.

Шта је то што тера Бранислава Јанковића да разбија табуе српског друштва?

Превише је тих табуа, и уместо да их смањујемо и  разбијамо, ми као да их гајимо или стварамо нове, и остајемо заробљени у некој прошлости. Прошлости које се гнушамо, али ништа не радимо да, ако већ не можемо да је обришемо, барем је прихватимо, пригрлимо и опростимо и ми њој и она нама. Гнушамо се табуа, а у ствари смо чувари догми, предрасуда, забрањених тема. У суштини то је наша немогућност и неимање жеље да се ми променимо.

Уметност је одличан начин да се ослободимо табуа, барем да укажемо на њих, уперимо прст и кажемо: То није добро! Време је да склонимо тај терет са леђа и кренемо даље. Овако, ми ходамо, али не идемо нигде. Суочавање са огледалом јесте страшно, али шок терапија даје најбоље резултате.

Лепе, али окрутне жене,  неизбежне су у Вашим књигама, зашто је то тако? У чему Ви видите женску супериорност?

Лепе и окрутне жене су инетересантније од лепих и питомих, барем у књижевности. Историја Србије обилује таквим женама. Од Немањића до данас. Неке су биле мање, неке више лепе, али су и те како утицале на своје мушкарце који су владали, а самим тим и на њихову владавину. Искрено, ја никада не бих веровао политичару који нема или скрива своју жену. Женски ликови у мојим романима су и те како јаки. Било да плачу, свађају се, рађају или убијају. Не, нисам их ја таквима направио, већ време и околности. А да су жене супериорније јесу, морају да буду, последњи пут када су спустиле гард, скоро милион њих је завршило на ломачи. То не значи да су безосећајне, напротив – тек тако опасне и самоуверене смеју да покажу своја права осећања.

У припреми је роман “Зидање амбиса“ који говори о зидању Високих Дечана, шта можемо очекивати, а да до сад није виђено?

Све је већ написано и нема неочекиваних тема, само нова виђења и другачији начин описа. Мислим да одавно не постоје писци који могу да пруже нешто невиђено и ново. Ми, савремени писци,  само трагамо за неким новим мотивима, ликовима, начинима проповедања, стилу. Значи, очекујте роман о бурним временима, малим људима, јаким женама, владарима, оцеубицама, зидању једног од најлепших српских манастира, и пре свега очекујте књигу о нашем менталитету, па да упоредимо те људе од пре седам векова и данашње. Зидање амбиса је роман о свим нашим понорима и безданима. Неки амбиси постоје, а неке сами створимо.

бранислав-јанковић
Фото: Бранислав Јанковић, приватна архива

Да ли Србија још увек зида свој амбис?

Никада није ни престала. Ми смо рођени у амбису, али нам нико није рекао да можемо да изађемо из њега, да погледамо увис. Ми копамо надоле, продубљујући тај понор. Чак му и зидове украшавамо, мислећи да је то нормално и лепо. Искрено се надам да ћемо подићи главе и угледати светлост. И нови роман ће се бавити оним табуима са почетка овог интервјуа, иако је у питању 14. век.

“Сузе Светог Николе” су књига о селу Студенац и овим крајевима. Хоће ли још неки роман бити посвећен местима Вашег детињства и Вашим коренима?

Мислим да сам одужио свој дуг месту у којем сам провео најлепше дане живота, овековечио село своје мајке и том књигом се поклонио сенима својих предака којима се поносим. Довољно је. Сва своја сећања и емоције сам ставио у тај роман. Понекад имам осећај као да га и даље пишем. Или он још није завршио са мном. Умеју то књиге са својим ауторима.

У чему се Бранислав Јанковић разликује од својих јунака?

У томе што никада неће постати јунак неког романа. Сматрам да је сваки јунак, лош, добар, храбар, кукавица, мушки или женски, део писца. Да је сваки лик барем делом алтер его аутора, сенка његовог карактера и нарави. И добро и зло у нашим књигама део су нас, колико год то негирали. Моји јунаци раде све оно што ја не смем или не умем. Они нису чедни и невини. Али су моји. И зато их волим. И кријем пред недаћама и браним њихове поступке. То се најбоље види у „Петој жици“. Можда не одобравам њихове злочине, али ћу их увек сакрити.

бранислав-јанковић
Фото: Бранислав Јанковић, приватна архива

Ваш најпознатији књижевни лик је распоп Јеврем Утвић, јунак „Ветрова зла“ и „Гвоздених облака“. Да ли и у данашњем друштву постоји неко налик њему?

Јеврем је један од оних који разбијају табуе и забране. Поп у служби тајне полиције Милоша Обреновића, касније распоп ни у чијој служби, вођен својом савешћу и осећањима. Иако делује препун противуречности, стално преиспитујући себе и своје поступке, он је прототип модерног човека, некога ко не робује ни догмама своје цркве, ни лажном моралу. Он је и убица и неко ко спасава људе и брине о њима. Јеврем Утвић је наш лик у огледалу, и када је добар и када је лош.

Три књиге које читаоци Топличанке морају да прочитају и зашто?

Сто година самоће – Маркес. Јер волим магични реализам. Има више живота у тој магији него у досадним описима реалног света.

Врли нови свет – Хаксли. Да видите у шта се свет претвара. Сјајна дистопија, пророчки написана.

Тврђава – Меша Селимовић. Без објашњавања.

Разговарали: Немања Тонић и Србијанка Станковић