Је л’ помислиш некад како би било да се ништа није десило међу нама?
Не!
Никад?
Некад можда и јесам али сад не.
А размишљала си на ту тему, а?
Не задиркуј ме. Поцрвенећу. Знаш ме.
Знам. Зато те и диркам. Него како би било да нема НАС?
Та опција више не постоји. Некад сам и помишљала шта бих радила и где бих била да се нисам млада и наивна зателебала у тебе. Али сада више не.
Како то?
Да нема НАС не би било ни ЊЕ. Ко би нам бацао локне у лице да нема Ње? Ко би нам просипао смех по кући? Ко би нам ускакао у кревет усред ноћи? Ко би нам окупирао собу, кућу, ормар, купатило? И најважније ко би нам украо срца? Да нема нас ни она не би шетала нашим животима.
Па свако би имао своју породицу.
Еее у томе је ствар. Свако би имао своју, али не и ову нашу. Шетала би нека друга деца, неки други би нас држали за руке, грејали место у кревету, али то не би били МИ. Ни ОНА. Је л ме разумеш? ОНА је спој тебе и мене. Твоја брада, моје очи. Твоја снага, моја тврдоглавост. Твоје ноге, моје руке. Схваташ? Савршена је. И не могу да замислим свој живот без тог створења.
Али била би друга деца. Са другим људима?
Јооој! Не слушаш ме! Знам ја да би била друга деца’, али ја сам у ово просто заљубљена. Док је нисам „упознала“ још сам и помишљала како би било да сам тамо негде. Али сад никако. ОНА је најсавршенија ствар у нашем животу. ОНА је живот. Је л’ сад схваташ?
Мислим да почињем да схватам, али ми још само објасни зашто сад плачеш?
Од…. Среће јер је имамо. Од поноса јер је дивна. Од захвалности јер имамо привилегију да будемо део њеног живота. Од љубави. Од… Од…
Добро добро. Могла си само да кажеш зато што си жена.
Не плачем јер сам жена, већ зато што сам поносна на НАС. Како кажу у оном филму – једну ствар смо сигурно урадили како треба. И… Хвала ти.
Мени? Хвала НАМА.
Тата, брзо почиње олуја, а луткице немају кров. Брзо! Пожури, покиснуће!
