Je l’ pomisliš nekad kako bi bilo da se ništa nije desilo među nama?
Ne!
Nikad?
Nekad možda i jesam ali sad ne.
A razmišljala si na tu temu, a?
Ne zadirkuj me. Pocrveneću. Znaš me.
Znam. Zato te i dirkam. Nego kako bi bilo da nema NAS?
Ta opcija više ne postoji. Nekad sam i pomišljala šta bih radila i gde bih bila da se nisam mlada i naivna zatelebala u tebe. Ali sada više ne.
Kako to?
Da nema NAS ne bi bilo ni NJE. Ko bi nam bacao lokne u lice da nema Nje? Ko bi nam prosipao smeh po kući? Ko bi nam uskakao u krevet usred noći? Ko bi nam okupirao sobu, kuću, ormar, kupatilo? I najvažnije ko bi nam ukrao srca? Da nema nas ni ona ne bi šetala našim životima.
Pa svako bi imao svoju porodicu.
Eee u tome je stvar. Svako bi imao svoju, ali ne i ovu našu. Šetala bi neka druga deca, neki drugi bi nas držali za ruke, grejali mesto u krevetu, ali to ne bi bili MI. Ni ONA. Je l me razumeš? ONA je spoj tebe i mene. Tvoja brada, moje oči. Tvoja snaga, moja tvrdoglavost. Tvoje noge, moje ruke. Shvataš? Savršena je. I ne mogu da zamislim svoj život bez tog stvorenja.
Ali bila bi druga deca. Sa drugim ljudima?
Joooj! Ne slušaš me! Znam ja da bi bila druga deca’, ali ja sam u ovo prosto zaljubljena. Dok je nisam „upoznala“ još sam i pomišljala kako bi bilo da sam tamo negde. Ali sad nikako. ONA je najsavršenija stvar u našem životu. ONA je život. Je l’ sad shvataš?
Mislim da počinjem da shvatam, ali mi još samo objasni zašto sad plačeš?
Od…. Sreće jer je imamo. Od ponosa jer je divna. Od zahvalnosti jer imamo privilegiju da budemo deo njenog života. Od ljubavi. Od… Od…
Dobro dobro. Mogla si samo da kažeš zato što si žena.
Ne plačem jer sam žena, već zato što sam ponosna na NAS. Kako kažu u onom filmu – jednu stvar smo sigurno uradili kako treba. I… Hvala ti.
Meni? Hvala NAMA.
Tata, brzo počinje oluja, a lutkice nemaju krov. Brzo! Požuri, pokisnuće!
