Mrak je u sobi. Slušam Klinčevu „Kišu“. Ne, ovo nisu intimne scene kao u filmovima. Ovo nije Holivud, a moj život nije film.
Ovo je realnost. Surova i bolna. Lice sam zagnjurila u jastuk. Plačem satima, zato što sam sama u krevetu, sobi, stanu, a sada imam osećaj i na svetu.
Nema nikoga da me zagrli, poljubi i kaže da je sutra novi dan i da će sve biti dobro. Nema tebe da me utešiš, čvrsto zagrliš, smestiš na svoje grudi, češkaš po kosi i da me tako uspavaš. Nema te da razumeš mene, sve moje požude, želje, misli, strahove. Nema te da voliš sve moje navike, vrline i mane.
Nema te da popuniš sve šupljine u duši i srcu. Nema te u blizini, da se javiš, da me voliš. Nema te možda zato što ne treba da te ima. Sve se dešava sa razlogom, pa možda i tvoj odlazak. Da ti je stvarno mesto u mom životu, tu bi i ostao.
Shvatam da samo uzaludno prosipam suze po jastuku. Uzaludno je trošiti misli, vreme, energinu i reči na tebe koji više nikada nećeš biti tu. Izostavljam suze, gasim muziku, okrećem se na bok i spavam.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
