Ako nije ljubav, neću!

0
ako nije ljubav neću
Foto: Miljana Mitrović

“Ako nije ljubav, neću” – jedinstveno emotivno i kompleksno pesničko tkanje Ivane Đurković ugledalo je svetlost dana. U iščekivanju promocije četvrte zbirke pesama ove topličke pesnikinje, redakcija Topličanke vam donosi jednu pesmu i zapažanja recenzenta Srbijanke Stanković.

Ivana Đurković – Vidik

Od kada te znam
ja te fotografišem
trepavicama, očima, mislima…
prstima određujem razmeru osećanja,
senčim stranu na kojoj sam nema i daleka…
pojačam svetlo tamo gde tvoje oko
poklanja zelenu radost svim dušama sveta.
Oči su vidik za najlepše
gradove, jutra, noći i trenutke
koje fotografišeš ćutke,
voleći sve što jesi,
gaseći sve što nisi.

Odzvanja sputana ljubav – pesnički manifest ljubavi u stihu

Otkad je ljubavne pesme i stiha, čini se kao najteži posao pronaći pravu meru između ljubavnog zanosa i izraza koji neće biti patetičan. Književni kritičari umeju biti izuzetno strogi kada „mere“ stih, pogotovo kada ga je napisala žena. Pesnikinjama se po automatizmu pripisuje sklonost ka preteranom izlivu nežnosti i ljubavnih osećanja. Čitajući zbirku ljubavne poezije „Ako nije ljubav, neću“, i „laik“ i „profesionalac“ ostaje bez tog mehaničkog – svaki stih kao da se bori da pokaže kako „odzvanja sputana ljubav“.

Prvi utisak koji se nameće pri susretu sa poezijom Ivane Đurković upravo je ta borbenost i životnost koja osvaja. Već u nazivu zbirke postojano i čvrsto stoji prkos: „Ako nije ljubav, neću“ tvrdi pesnikinja. Tako je i pre prvog čitanja svakome jasno da među koricama ove knjige nema mesta ni za šta drugo osim za ljubav.

Šta je ljubav za pesnikinju? U kratkom uvodu zbirke, autorka eksplicitno kaže kako je oduvek „sažvakavala smisao“ svega „dok ne zaliči na ljubav“. Tražeći ljubav u svemu i nalazeći smisao u poeziji, pesnikinja je stvorila sopstveni začarani krug lepog. Deluje kao da se svako otključavanje i zaključavanje njenog srca može pronaći u stihovima ove knjige. Tako već na početku ovog sentimentalnog putovanja treperi čežnja u stihovima: Nisam disala/ Samo sa pticama govorila/ Bez reči ostala/Natečenog srca budna spavala (Vladimiru). Kada se sretne sa ljubavlju otelotvorenom u jednom čoveku to isto natečeno srce odbija da čuje kako odzvanja sputana ljubav. Ono ne želi da je ljubav sputana, već slobodna, cela i da je ima u svemu. Ovaj poriv može se uzeti kao paradigma i snaga pesničke knjige „Ako nije ljubav, neću“.

Pesnikinja krade ptice iz kaveza, krade slobodu, krade bez greha, otkopčavajući srce na svim onim mestima gde ga je zakopčao svet bez ljubavi i pravog osećanja. Na onom mestu gde joj se otvara vidik ona bira da pojača svetlo, da senči stranu na kojoj je nema i daleka (Vidik).

Sklonost ka tome da otkrije suštinu svog bića u ljubavi, da se osvetli kao jedinstvena i stvarna samo ako voli, otkriva se i tamo gde ona u voljenom čoveku voli ono što jeste i gasi sve što nije (Vidik). Ta jednostavna istina i ogoljenost na putu do središta svoje duše, pokazuje kako je za nju smisleno živeti samo u ljubavi, bez lanaca i sputanosti.

Kada pronađe ljubav ona joj se potpuno predaje. Kad ne zna odakle da počne, ona iskreno i pomalo detinjasto kaže: meni oči sijaju od tebe. Zaljubljenost i ljubav su sjaj – u očima, u stihovima, u svakom pokretu i udisaju. To je bljesak kao pri fotografskom blicu, onaj posle kog si promenjen, drugačiji, i pesnikinja se usuđuje da kaže – bolji.

ako nije ljubav neću
Foto: Ivana Đurković

Međutim, ljubav ne bi bila ljubav onako kako je lirski subjekt doživljava i želi da nije sveobuhvatna i bezuslovna. Zbog toga se pored erosa i telesne ljubavi koja teži onoj duhovnoj dimenziji, kao dominantna nameće ljubav majke i materinsko osećanje kome nema premca. Ona se igra, polemiše sa dečjim svetovima koje je rodila i stvorila, svesna da oni imaju svoja krila i da je ljubav baš to – sloboda da letiš na svoj način i sloboda da rasteš do nebeskog svoda.

Ipak, u ovoj zbirci nema nikakvih tendenija da se ljubav meri i premerava, da se poredi i procenjuje. Nema opasnosti od toga da se ono što je lepo izgubi na nekoj besmislenoj skali „šta je veće, a šta manje“, niti postoji potreba da se ljubav imenuje. Ljubav je jednostavno neizostavna, nepohodna i – prisutna. Nije teško doći do zaključka, tamo gde je ljubav, tamo je i život u poeziji Ivane Đurković.

Ona je žena magija…/ Žena muzika./Žena koja dodiruje nebeski svod./Žena koja ume da oživi/svojim pokretom/zimu u tvom srcu (Žena tvog osmeha). I zaista, dok čitate priču o „Dve Ivane“, dok udišete poetsku snagu žene i pesnikinje koja može da ustane i kaže: Ja sam borac!, u vama će se rascvetati proleće. Svaka pesma ove zbirke je mala lekcija o borbi za ljubav, koja je za autorku, to je već jasno i očigledno, borba za život. Tamo gde je borba, neizbežno postoji i bol. Međutim, umesto tuge i ogorčenosti, ona bira drugačiji put kroz to trnje. Ona bira da ozvezdi ono što boli, jer zna da je život onakav/kakvog si ga nacrtao juče i/onakav, kako to protumačiš sutra (Smisao). Tražeći i otkrivajući tu životnu mudrost, kao borbena žena sa osmehom,  samoostvarena u ljubavi i poeziji, ona nastavlja da otključava ljubav u svakom stihu koji napiše. Njena duša je slikarska, njeno srce je pesničko, u njoj osećanja tinjaju i bukte, ona je cela osećanje sveta. Zbog toga nije teško razumeti kad kaže „Ako nije ljubav, neću“. Nema veće istine, ni sigurnijeg puta do života i smisla od tog.