Kad je nešto tvoje, ti ne moraš da to ističeš i pravdaš drugima. Ne ispostavljaš račun za ono što ti se vezalo za srce, toliko da ono pravi ritmički haos u grudima.
Kad nije tvoje, džabe ti svi napori, koji prelaze u nadljudske. Ništa ti ne vrede otimanja od sebe, ni monolozi tuge do jutra. Pokušavaš da budeš toliko dobar i nenametljiv, bezuslovan čovek, a ispadneš klovn koji dvori praznu dušu.
Kako da bude tvoje, kad nije ni svoje?!
Da bi neko ili nešto bilo tvoje, mora prvo da bude svoje. Da ima svoje dostojanstvo i da ne mora da se kune u koga stigne, da poznaje granicu do koje mogu da idu najbliži, ali i svi ostali.
To je samo jedna sitnica svega što taj „ neko“ mora.
U stvari, kažu „ Mora samo da se umre ! “ Što se mene tiče, ne mora ni to, ako znaš sa sobom, a imaš nešto „tvoje“ što te čuva kad srce gubi ritam.
„Tvoje“ u svako doba zna da je tvoje i ne mora da se trudi da to i ostane, ali mora da se trudi da ispoštuje i da zauzvrat, bez da mu se traži. Onda nije ni bilo tvoje, ako moraš da tražiš.
Prisvajanje samo po sebi nosi veliku i jasnu količinu ljubavi, a ako neko, na koga se odnosi ne razume, svakako ti ne pripada.
Pripadanje se odnosi samo na istinsku ljubav.
Ja ti pripadam, samo ako između nas i vazdušno cirkuliše osećaj za mene i moje želje, bez reči. One ne treba da se crtaju, niti zapisuju, one postoje i žive kao osnovno načelo – u prevodu – Šta da ti pričam, kad sve znaš !? A treba da znaš, ako je tvoje!
– Zašto moram da ostanem pored tebe, kada ti nije dobro? Zar to nije sebično?
– A zašto ti ne znaš da je potrebno da ostaneš i kako možeš da spavaš, ako znaš da nisam dobro?
Tako obično počne, a završi se sumnjom da ono što misliš da je tvoje, zapravo nije. Onda izokola ispituješ prijatelje i rodbinu da li postoji mogućnost da tu nema ljubavi. I svako kaže drugačije, pa se u glavi napravi zbrka, sazidana od mišljenja okoline. A u celoj priči, važan si samo ti i „tvoje“. Ako ti ne znaš, kako da zna neko drugi. Ko zna kakvo je čije srce, pa da ga tek tako pretače na svoj način u reči…
Srce je relativno ranjavana stvar, sa izuzetnom snagom da kuca i kad ti ne možeš da zamisliš da je to moguće. Zato su tu moguće svakakve vratolomije i ritmike. Jedina je prepuna činija iz koje se ne prospe istinska ljubav. Srce zna kad je nešto „tvoje“, bez pogovora!
Piše: Ivana Đurković
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
