Rupe na putu. Rupe u životu. Ove na srcu se nikad ne popune. Kad ode neko koga voliš i ne vrati se da popijete kafu, sivilo se okači na sve čiviluke, posebno na one pored vrata i ne dozvoljava ti da od njega pobegneš i nastaviš dalje. Čini se kao da put napred ne postoji. Pokušavaš danima, noćima, godinama, a ceo svet pada ti na glavu kao kamen spoticanja, kao kamen temeljac tuge.
– Sigurna sam da ti možeš da uspeš. Možeš da me voliš, ako mi daš šansu da ispunimo te tvoje rupe na srcu…
– Ali kažem ti da ne mogu i da ne znam kad i da li ću moći. Ne obećavam ništa!
Tako njega pritisne rupa i kao poklopac zatvori srce, pa moja ljubav ne dopire do svih šupljina. Vrtimo se u krug, bezlični i „kao“ se popunjavamo tamo, gde treba.
Noći liče na tihovanje tuge.
Bez reči i svetla, gužvamo čaršave kao da gužvamo dušu i ujutru ispravljamo, jer smo zgrešili. Ona je prisutna u mom snu. Kratke kose, dubokih kosih očiju, zdravih obraza, sa osmehom koji pleni, hoda srećna pored njega. Budi me Bob Marlijeva „One love“ i tu se gubi moja moć da prevaziđem.
I kad ne kradeš, kradeš. Reči se biraju i prevrću da zaliče na blage i prave. Sve što više biram, pogrešno se prosipaju po njegovom razumu i rupa zjapi da nas proguta.
Rupe su uvek crne.
Može samo da ti se dogodi da ti je neko oboji, pa da sve izgleda radosnije i lakše. Ali kad god se ponovo slomiš, ona kao svaki virus ponovo pravi simptome. Da, ona je kao neizlečivi virus, koji stvori otpornost, ali nikad ne nestane za zauvek. Pitanja se lomataju i nikad se do kraja ne prevale preko usana. Tu stanu nepomične. Ljubav mu je umrla. Šta da radim sa ovom mojom?
Da mu bojim rupu na srcu? Kad bi moglo, a da se ne prosipaju nečijim „slučajnim“ guranjem i ne uprljaju sve što sam se trudila da popravim.
Danima se borim da ne oskrnavim svetost jedne ljubavi. U tom grču gušim se od nemoći.
Kad krenem, ne umem da odem, a cipele me žuljaju i noću je hladno. U zoru kad moram da krenem, duša mi se razmeće po ulicama i sunce je zubato.
On se ne osvrće. Posao čeka. Ima ga sve više. Kad god se posao nagomila, rupa se proširila, a posao je ipak „zec“ i može da pobegne. To se u stvari bori taj razrez u grudima sa samim sobom. Vazduh je suv i nebo je teško. On na leđima nosi to nebo kao da je jak. A u njemu se tri stotine kilometara duga patnja prevrće i reči mu liče na nesalomivi orah. Zube polomiš, korenje ostane, pa boli i pulsira do rupe na srcu. Tu se protne i ne izlazi danima. Mislim da nikada i neće.
Tu samo može da se previja svakoga dana, bez prestanka, bez postojanja želje da se odustane i samo tako može da traje.
Drugo mi nije ni obećao!
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
