23.22
Ćao, mila. Ovde tata. Javljam ti se. Upravo sam proleteo pored meseca, nisam mogao da se zaustavljam dugo. Žurim da obiđem ostale galaksije. Toplo mi je ne brini. Ovde je uvek sunčano. U drugim svetovima ima i peska, pa kada dune neki jači vetar, moram da zastajem i žmurim toliko dugo, da zaboravim koliko je sati. Zapravo i zaboravio sam. Ovde vreme ne postoji i uzaludno ga je meriti. Nekad pogledam na levoj ruci, ali moj sat sam odavno ostavio tvom bratu. Ja nisam kometa, ako su ti tako pričali, pa su mi zavarali put, oni koji ništa o ovome ne znaju. Ne znam ti ni ja, mila. Znam samo da je mnogo daleko, dalje i od Nila, ovde gde sam ja i tamo gde stanuješ ti. Znam da ste menjali ulicu, broj i stan. Znam da putuješ na predavanja onom biciklom što je bila dosta veća od tebe kada sam ti je kupio. Znam da si odrasla i da više nemaš drugaricu. Ali ne brini, znam da će tvoj osmeh već privući nekoga tebi sličnog. Ne stidi se da nosiš gumene čizme i ne stidi se što ti kosa nije prikladne dužine. Ne boji se sunca i dopusti mu da te oprži, i ja bih ponovo voleo, makar malo, da ga osetim.
02.34
Ćao, mila. Ovde tata. Ponovo ti se javljam. Upravo sam se udaljio od Zemlje. Ali sam i dalje tu. Nemam kompas za svemir, pa ga možda otkriju uskoro. Mimoišli smo se u jednom snu. Nisi se okrenula da vidiš da li neko i dalje sedi na onoj klupi, na kojoj si samo ti, kao mala, sedela. Sreli smo se jednom ispod onog brda koje si zaboravila i u onom jutru na terasi, koje si sama dokečala. Srećemo se mnogo češće nego što misliš. Sretnemo se u tvom osmehu, onom sakrivenom pogledu i svim onim suzama i cveću koje si mi donela. A nisi trebala.
04.50
Ćao mila. Ovde tata. Ne znam kada ćemo se ponovo čuti. Slab je signal ovde, ali i vetar ometa pravac mog kretanja. I dalje je sunce i svuda je pesak. Nemoj se ljutiti ako prođe mnogo vremena, a ja ti se ne javim. Ne znam kuda putujem. Ali budi dobro. Ne dolazi kasno, da se ne ljuti mama. Ne otvaraj ona vrata za koja nisi sigurna i ne koračaj onim putem čiji kraj nisi spremna da vidiš. Divi se drveću i cvetaj, mila moja. Kao ono cveće koje smo brali na livadama iznad naše kuće. Ne plači dok gledaš slike i čitaš moje knjige. U svim delovima neba sam i iznad toga, ja i dalje živim. Budi dobro, mila. Samo budi dobro. Voli te, tata.
Piše: Viktorija Marković
Topličanka je duša od žene.
