Промаљала сам се кроз стрњишта промашеног живота. Трагови људи негде су остали урезани, па су преко њих неславно прелазили недорасли годинама и мудрости. Људи се према теби понашају онако како им ти дозволиш. Тако сам допустила језиком силнима да се засладе мојим животом. Нисам желела да толико порастем.
Мој детињи карактер стрмоглавио се када су они, којима сам безусловно пружила обе руке, ишчупали и оно испод ноктију, тражећи некакву прљавштину да ме одгурну у провалију.
То је било „хвала“ за све што сам грабила и издржала „на мишићима“ . Нисам разумела како се људи (ако их можемо тако назвати), усуде да из тебе извуку све што им је потребно, а онда одлазе устију пуних несажваканих речи које им стоје у грлу и нису изговорене, јер су просто речено – лаж.
Како спавају људи који повређују и нечасно ћуте, вукући сујету као капут са собом!?
Непромишљен човек је недорасло дете које мисли да зна, а не запита се да ли негде греши.
Ко није довољно „порастао“ , тај се отрже од доброг васпитања, послушности и лепих речи о другим људима. Најгоре је када гордост прерасте изнад срца, па попут мача коси траву, али и све што је живо у њој. Свесно или несвесно, горд је човек лоша представа за необразовану позоришну публику.
Кривим себе што нисам порасла у тренутку повређивања. Учили су ме да прећутим на туђе клевете и да гледам у свој прозор. За прозор су били у праву. Туђи су отворени само кад знатижељно желе да чују шта се збива у креветима других људи.
-Јеси ли некад слушала нечији разговор?
-Ја, не! Мене су научили да није лепо завиривати у туђе срце, јер можеш неповратно да га раниш.
-Ја сам само хтео да чујем шта намеравају…
-Могао си само да питаш. Тако ниси достајан љубави.
Далеко догура људска непажња. Бива рањен човек од нечовека и на „мангупски“ начин, неко ти отме мир, јер мисли да је дорастао.
Пре него што помислиш, одрасти!
Пре него што кажеш, размисли!
Пре него што повредиш, провери да ли си исправан!
Пре него што оклеветаш, сети се…
И ја сам Богом дана као и ти.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
