Nestaješ mi iz vidokruga. U svetiljkama ovog grada gube ti se oči. Možda sam sanjiva, možda sam zaboravila naočare, možda žmurim na jedno oko i krišom gledam, tvoje korake kroz noć.
Volela bih da ti pričam, kako baš večeras klija u meni jedna želja, kako baš večeras dok stojim i gledam kako odlaziš, želim da vičem i da se predam. Meni je sada ćutanje draže. Draže i od mora, i od ovih zastava koje se vijore, visoko iznad mene. Na ćošku nekog univerziteta, zakačila sam o jedno debelo drvo, ljuljašku svoje samoće. Neću se ljuljati, samo ću je gledati. Odavno sam je prerasla.
U tvojim koracima sam videla otiske stopala na plaži na kojoj nikada nismo bili, u pokretu tvog tela, videla sam sve susrete sa tobom, u tvojim rukama, videla sam samo sebe. Želela sam da zastaneš, da se okreneš i mahneš mi, onako kako se maše na rastanku, iz voza. Onog voza na kojem si se ti ukrcao i ideš bez mene.
Dok ideš niz ulicu razmišljam, šta ostaje meni i ovom gradu da radimo bez tebe. Ne, neću više da pišem, neću više ni da čitam, samo ću da pevam. Lažem, neću ni to da radim. Potonuću verovatno u ovom gradu, u našem gradu koji je neprimetno zastao za nas i sačuvao nas u onom kutku pored reke, niz koju nismo uspeli zajedno da otplovimo.
Kada si postao samo tačka na mom horizontu, sklonila sam pogled na nebo. U njegovom uglu nisam prepoznala ni jedan deo koji mi je bio poznat. Izobličilo se i postalo prazno. Dugo sam potom, dok sam ležala na jastuku, u svitanju, zamišljala kako su tvoji koraci promenili pravac i vratili se, makar da skinu onu ljuljašku sa drveta.
Kako si ponovo popunio nebo i kako si me ponovo vratio u svoje ruke. Osmehnula sam se, onim svetiljkama koje su trebale da se ugase i onom vozu na koji se nisam ukrcala. Osmehnula sam se sebi i nekom mom novom svitanju, na ovom jastuku koji i dalje miriše na tebe.
Piše: Viktorija Marković
Topličanka je duša od žene.
