Не догађа се сваки дан да књигу за врло добар успех добијете у октобру, и то 61 годину касније од заслужених четворки и петица. Управо то се догодило Радету Петковићу из села Бајчинце код Прокупља.
Вредно се припремајући за Дане европске баштине, у оквиру којих се ове године обележавала тема „Наслеђе и образовање“, учитељица Јелена Ђорђевић истраживала и наишла на ово необично откриће.
– Сакупљајући предмете који осликавају живот у школи некада: старе лектире, уџбенике, књиге, свеске сачуване од заборава, рачунаљке, фењере, старе школске фотогафије – у старој школској архиви школе у Бајчинцу наишла сам на веома занимљиву књигу којом је награђен некадашњи ђак истоимене школе, као ученик 2. разреда давне 1959. године за врло добар успех и одлично владање. Неколико дана касније, након моје објаве на Фејсбуку, добила сам пуно порука у којима сам добила информацију да је реч о деди, Петковић Радету чији су унуци такође прошли кроз ову школу – Ђура Тасић, Вељко Тасић и Лазар Тасић и којима сам ја барем две – три године била учитељица. После пар дана јавила ми се идеја да би било добро да позовем Радета Петковића да буде наш гост уз поштовање прописаних мера заштите. Поразговарала са њим на тему Школе и живот у школи некад и сад, сличности и разлике. – рекла је учитељица Ђорђевић.
У току разговора с Радетом учитељица Јелена сазнала је да се пуно тога променило у односу на период када је он био ђак. Давне 1958, када је он кренуо у школу, у школи у Бајчинцу становала су и радила два учитеља, учитељ Драган Милосављевић и његова супруга, учитељица Јонка Милосављевић.Тада је школа бројала око педесет ђака у две учионице, први и трећи и други и четврти разред. Наставна година је почињала 5. септембра, а завршавала се 20. јуна. Постојао је летњи и зимски распуст. Ученици нису имали мини-пролећни распуст.
Учитељи су у то време имали обичај да прошетају селом и обрате пажњу има ли деце која уче и раде домаће задатке у дворишту испред куће. С времена на време ишло се у школу и суботом. Настава је почињала у 7 часова и ученици су имали по четири до пет часова. После подне били су организовани часови допунске наставе за ученике који нису савладали градиво на часу. Деца су углавном била вредна и радна, извршавала своје обавезе и није било насиља у школама, речи су Радета Петковића из Бајчинца.
Воде у школи није било, доносила се из бунара који се и даље налази испред школе, а није било ни струје. Али је зато кухиња радила пуном паром. У њој се спремала храна коју су делили курири и са којом су ученици школе били веома задовољни. И чај је био обавезан.
Господин Раде се веома живо присећао распореда клупа у учионици, где је седео, које фотографије познатих јунака су красиле учионицу, где су стајале, показао нам је где је стајала карта Југосавије, приметио је да су табла и катедра на истом месту и на један веома занимљив начин евоцирао успомене из школе. Било је пуно питања и пуно интересантних одговора. Раде је био одушевљен када је после толико година видео књигу коју је у прошлом веку добио за врло добар успех од своје учитељице.
– Након испричаних анегдота из школског живота, мојих и ђачких потпитања испратили смо господина Радета с књигом коју је он добио 1959. године као ученик 2. разреда и која је 61 годину чувана у архиви школе. То је било време када су и одлични и врло добри ђаци награђивани књигом што је у данашње време незамисливо. Били су то изузетни ђаци, и једни и други. – закључила је учитељица Јелена Ђорђевић.
Поводом Светског дана учитеља 5. октобра сутра читајте на Топличанки разговор са учитељицом Јеленом Ђорђевић из издвојеног одељења ОШ „Милић Ракић Мирко“ у Бајчинцу.
Пишем и инспиришем.
