Из дубине воде, давећи се, извлачим мрвице одсјаја да зачиним изглед ствари. Последњих дана ме баш нешто мрзи. Све као хоћу, а нећу… Кад почнем, не иде… Не иде и готово.
У овим данима је добро гледати како лишће пада. А пада, кад нема више сврхе да остане горе. Пада, да га разнесе ветар и уситни, да га погазе докони људи. Наредне године поново ће неко ново лишће зеленети наше дрво.
У години 365 дана који се саплићу о окрњене снове. Сваки дан је изазов и живот онда личи на ратиште, на бојно поље уморних ратника. Они су жедни, промрзли и ишибани. Почињем да личим на човека на измаку снаге. И тад се ломи у теби – да останеш или да одеш.
– Што ти не одеш, кад већ немаш циљ?
-Ти тако не мислиш стварно… Знам те.
– Сад сам озбиљна!
Знамо ли уопште границу трпљења? Где се завукао онај сјај наде који нас је будио изјутра?
Невољно смо се будили, али смо бар знали – имали смо циљ. Шта је уопште довољно?
Чини ми се, изгубили смо се у недовољном, па разгрћемо речи да ископамо неку сјајну да нас веже.
– Не волим те довољно да бих живео са тобом – говори са стрепњом.
Док се моје срце разнизавало, постајала сам хладна. Тело данима необично подрхтава. Није то обична језа, то је језа немоћи, када ништа не може да те угреје.
Мисли се смењују брже, него што може било ко да замисли. Шта да кажем, шта да урадим, да ли да одем, да ли да плачем, да ли да нестанем негде…
Људи воле да ти виде немоћ.
Људи воле да те чачну тамо, где си најслабији.
Људи су са два лица и три лажна осмеха.
Срећа, има више оних, због којих твој живот ипак има смисла.
Имала сам 25 кад сам отишла да будем своја. И сви су ме пустили. Са 30 знам да нисам погрешила. Сада, када би моја мајка морала да седи поред мене и грца због мојих неуспеха, ја бих била њањава девојчица која нема циљ, која треба да се повлачи и оде кад загусти.
Кад имаш 30, касно је да се кајеш што ниси нешто другачије. Мораш да гулиш сопствена колена и да истрпиш шибања која си заслужио.
Често мислиш да је боље да се ниси родио, да би неко други боље прошао и имао мудрије изборе.
Сви неуспеси су само твоји. Брига те за цео свет! Ако имаш циљ, немој случајно да одеш! Ако немаш циљ, што да останеш!?
Неки људи те неће волети због тога ко си и шта радиш.
Неки људи ће учинити све да те баце под ноге.
Неки људи ће те волети без разлога, а некима никада неће бити „довољно“ за било какав заједнички циљ.
Зато, у кревет пусти само своје снове, које ћеш да оствариш, тако што ће ти твој циљ бити примаран.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
