Причали људи у неком селу како је жена добила љубав бесплатно. Зар то још постоји, па још у селу? Можда је моја грешка што сам расла мало више у граду.
Кад је тата добио посао у граду, ја сам имала само две године. Ту су ме благовремено научили стварности. На селу се људи воле бесплатно, у граду платиш да губиш време, мислећи да вреди. Скупо плаћаш све – од хлеба до љубави. Ако хоћеш праву, она је много скупља. На селу су људи навикли да је свака чоколада – чоколада, у граду је горка најскупља. Ону најслађу платиш јефтиније и дуже траје. Исто као љубав. Горка кошта више, а служи да је коцкицу по коцкицу грицкаш, а да се не осладиш.
Љубав у граду мирише на интерес. Платиш да волиш. Платиш трудом, вољом, надом, поломљеним сновима, леђима и живцима. Платиш срцем, не марећи за сутра, јер оно као да не постоји. Од данас до сутра бесплатно поклањаш све што имаш за мрвице, којима се птице задовољавају.
А да нисам ја птица?
Мени је довољно мало, макар платила много.
-Ти си жено луда! Што се не тргнеш из снова? Љубав више не постоји! Једино да одеш да живиш тамо, где је љубав за џабе. То ти је тамо у планини, где нема ометача.
-Каквих сад ометача?
-Лепо, одеш да живиш са својим човеком негде у сеоској средини, па да научи да љубав не познаје корист. То овде није могао да научи. А ометачи, то су роспије у шареном оделу.
-Ако треба да га водим у село да учи, онда боље да га бацим у воду, ако ме разумеш.
У воду се баца оно што ће отпливати бесповратно.
Љубав у граду је љута рана. Нема правих. Оне које су праве, те су из прошлог века. Њу су изградила деца васпитана у духу негдашњих дана, када је све имало смисла. Данас све има смисла, само ако гуташ и ћутиш, а желудац ти се преврће са све изанђаним нервима. Најгоре је што никог није брига што је тако.
-Ако треба да ти купи шарене ципеле, па да га због тога волиш, боље нека!
-Ја сам свашта куповала, али из стварничке љубави. Некако сам тако била срећнија. Себи нисам купила ништа. Али сад видим… погрешно сам схваћена. Он је мене заволео због доброте и пажње. Због труда. Значи да то што је изгледало да је бесплатно, у ствари је прескупо.
Кад постане прескупо и горко к’о чоколада из града, бежи у село!
Тамо се не плаћа скупо. Љубав на селу мирише на праву срећу. Ова у граду штетна је за мозак и срце.
-Чекај, па зар чоколада није здрава за срце? А кажу да је исто као хормон среће.
-Мој хормон среће се истопио. Нисам јела довољно чоколаде. Или бар, не оне праве.
Много горчине замотано је у шарену фолију, која само личи на срећу. И сви мисле да живиш… А ти у ствари, животариш, од данас до сутра и плаћаш. Скупо плаћаш да те неко мало воли.
Ја бих на селу направила фабрику љубави, где људи воле стварно, где се једе слатка чоколада, где се желудац не преврће од бола, где се воли бесплатно.
Овде копам и рукама и ногама и ништа нисам саградила.
А колико овде кошта твоја љубав?!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
