Pričali ljudi u nekom selu kako je žena dobila ljubav besplatno. Zar to još postoji, pa još u selu? Možda je moja greška što sam rasla malo više u gradu.
Kad je tata dobio posao u gradu, ja sam imala samo dve godine. Tu su me blagovremeno naučili stvarnosti. Na selu se ljudi vole besplatno, u gradu platiš da gubiš vreme, misleći da vredi. Skupo plaćaš sve – od hleba do ljubavi. Ako hoćeš pravu, ona je mnogo skuplja. Na selu su ljudi navikli da je svaka čokolada – čokolada, u gradu je gorka najskuplja. Onu najslađu platiš jeftinije i duže traje. Isto kao ljubav. Gorka košta više, a služi da je kockicu po kockicu grickaš, a da se ne osladiš.
Ljubav u gradu miriše na interes. Platiš da voliš. Platiš trudom, voljom, nadom, polomljenim snovima, leđima i živcima. Platiš srcem, ne mareći za sutra, jer ono kao da ne postoji. Od danas do sutra besplatno poklanjaš sve što imaš za mrvice, kojima se ptice zadovoljavaju.
A da nisam ja ptica?
Meni je dovoljno malo, makar platila mnogo.
-Ti si ženo luda! Što se ne trgneš iz snova? Ljubav više ne postoji! Jedino da odeš da živiš tamo, gde je ljubav za džabe. To ti je tamo u planini, gde nema ometača.
-Kakvih sad ometača?
-Lepo, odeš da živiš sa svojim čovekom negde u seoskoj sredini, pa da nauči da ljubav ne poznaje korist. To ovde nije mogao da nauči. A ometači, to su rospije u šarenom odelu.
-Ako treba da ga vodim u selo da uči, onda bolje da ga bacim u vodu, ako me razumeš.
U vodu se baca ono što će otplivati bespovratno.
Ljubav u gradu je ljuta rana. Nema pravih. One koje su prave, te su iz prošlog veka. Nju su izgradila deca vaspitana u duhu negdašnjih dana, kada je sve imalo smisla. Danas sve ima smisla, samo ako gutaš i ćutiš, a želudac ti se prevrće sa sve izanđanim nervima. Najgore je što nikog nije briga što je tako.
-Ako treba da ti kupi šarene cipele, pa da ga zbog toga voliš, bolje neka!
-Ja sam svašta kupovala, ali iz stvarničke ljubavi. Nekako sam tako bila srećnija. Sebi nisam kupila ništa. Ali sad vidim… pogrešno sam shvaćena. On je mene zavoleo zbog dobrote i pažnje. Zbog truda. Znači da to što je izgledalo da je besplatno, u stvari je preskupo.
Kad postane preskupo i gorko k’o čokolada iz grada, beži u selo!
Tamo se ne plaća skupo. Ljubav na selu miriše na pravu sreću. Ova u gradu štetna je za mozak i srce.
-Čekaj, pa zar čokolada nije zdrava za srce? A kažu da je isto kao hormon sreće.
-Moj hormon sreće se istopio. Nisam jela dovoljno čokolade. Ili bar, ne one prave.
Mnogo gorčine zamotano je u šarenu foliju, koja samo liči na sreću. I svi misle da živiš… A ti u stvari, životariš, od danas do sutra i plaćaš. Skupo plaćaš da te neko malo voli.
Ja bih na selu napravila fabriku ljubavi, gde ljudi vole stvarno, gde se jede slatka čokolada, gde se želudac ne prevrće od bola, gde se voli besplatno.
Ovde kopam i rukama i nogama i ništa nisam sagradila.
A koliko ovde košta tvoja ljubav?!
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
