Zašto su papuče važne? Njih nosim kao deo svog doma, gde god da krenem. Svuda, gde sam ih ponela, tu je nekada bio moj dom. Među svim nevažnim stvarima, selila sam svoje papuče, da jednom, kada se vratim, osetim isto što sam osećala ranije. Tako bih imala utisak da hodam po istom tlu, tamo, gde je ljubav zaboravljena.
Kad promašiš ljubav, ne zaboravljaj papuče!
One služe da te vrate tamo, gde pripadaš. U njima će ti uvek biti toplo, kao u svom domu. Taj osećaj je nezamenljiv.
Stalno sam se selila. Nosila sam sve glupe i nevažne stvari zajedno sa svim teretima u duši. Na koji god sprat je trebalo da se popnem, nije bilo teško. Višespratnice bez lifta bile su izazov hrabrosti, ali i ljubavi. Sad mi je teško i sa dvadeset stepenika manje.
Kada čovek spakuje sve, a ostavi samo papuče, velika je verovatnoća da će se vratiti. Kada ponese papuče, budite sigurni – gradi svoj dom negde dalje od napuštenog.
Napuštanje jednog doma lomi srce kao mraz promrzlu pticu. Noge i ruke su odsečeni kao i ptičja krila…i kad hoćeš da poletiš dalje, promrzline učine svoje.
Onda se hvataš za papuče i misliš tu si…a nisi.
Ponovno vraćanje drugom domu zahteva da uradiš nešto, bilo šta, samo da se ugreješ.
Noći su najteži deo života. Kad čitave porodice sanjaju zajedno svoje snove, ti jaučeš razgolićen od bola, obuven u papuče koje si nosio tamo, gde te na kraju nisu hteli.
Grabuljaš snove, prevrćeš po džepovima, tražiš nepostojeće reči, možda su negde zapale, samo još nisu nađene. I tako vreme prolazi. Čekaš da ti se ogade cigarete, pa da kreneš dalje. Miris opušaka ne smeta, jer tad sve podseća na ono ugašeno između promrzlina.
Na grudima se noću sliva voda. Kao da kroz kožu izlazi sva muka. Samo papuče stoje. Njih se ne oslobađaš. Cipele promeniš, papuče nosiš i onako rašivene, jer su one uspomena na neke prošle korake.
Precrtavaju ljudi prošlost. Ali kad god je precrtaju, po jedno slovo ostaje da ti bode oči. Vreme teče kao voda, ne vraća se nazad.
U gradu, u kojem živim, voda se vraća nazad. Često sam poprimala njene osobine. Vraćanje nazad značilo je i gomilanje smeća koje su ljudi bacali bez kajanja i savesti.
Pismo koje sam videla na izvoru vode, kao bumerang se vratilo na isto mesto. Sada je bilo pocepano i nisam mogla da spojim reči.
- Nek
- Nam
- Pomoći
- Mislimo
- Nije
- Dovoljno
- Bog
Poslednja reč je bila ključna. Nisam mogla da spojim sve, ali me je poslednja reč naterala da shvatim. Samo Bog – ništa ljudi.
Ljudi su ljudi, dok krvariš za njima. Kad prestaneš, ljudi su samo vampiri, koji iz tebe izvuku najbolje i ostave te praznog i golog, samo u papučama.
U tim papučama onda možeš da gaziš svakakve vode. I kad se pokvasiš, više ne postoji mogućnost da promrzneš. One su te svuda vodale, sve izdržale i služiće te i kada noge više ne mogu.
Zato, gde god da ideš, ponesi papuče, da ne zaboraviš, gde je tvoj dom koji čuva samo Bog.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
