Ja sam ona generacija koja je odrasla uz „Samo da rata ne bude“, a bilo ga je. U različitim oblicima i trajanju ali ga je bilo i te kako. I tad i posle sam se stalno pitala zašto.
Kažu pravili smo kuću na mostu pa je zato tako. Zato svako misli da ima pravo da krene na nas. Stojimo na sredini pa nikako da nas obiđu ni sa istoka ni sa zapada. Ni severa ni juga. A mi tu smo gde smo. Sedimo, ćutimo i branimo. Plaćamo „zakup“ obrazom i životima. I tako vekovima.
Ali zašto?!
Zar se nismo tamo nekada mogli dogovoriti i sačuvati hiljade života? Zar nismo mogli malo popustiti i ustupiti im prolaz? Zar nismo prosto mogli da prećutimo neke stvari i prosto nastaviti sa životom? Trebalo je vreme i malo više godina da shvatim da nisu mogli.
Da su popustili tada, ne bismo imali naša najlepša kola. Da su prećutali tada, ne bismo imali naš jezik. Da su se dogovorili ne bismo slušali naša crkvena zvona i liturgije.
Tuđe neću svoje ne dam.
Oduvek mi to u glavi a da i ne znam kad i kako sam naučila. Nisam ga ni učila to je oduvek u meni. Prenosi se to sa kolena na koleno. Kroz krv koja struji ovim našim narodom. Tvrdoglavim, upornim, neustrašivim, neviđeno hrabrim i ludim narodom. Samo ludo hrabri se usuđuju i osuđuju na ledene vrleti Albanije. Na put u ponor gde se kraj ne vidi ali se nazire tamo negde. U glavi, u misli i nadi da ništa nije uzalud. I nije bilo. Zbog njih koji su dali svoje poslednje zrno snage, zbog njih koji su koračali čvrsto i kad su ih noge izdavale. Zbog onih koji su tamo daleko videli svoju otadžbinu. Zbog njihovih zasluga, hrabrosti, ludosti, upornosti i veri smo tu gde jesmo.
Nema loze koja nije dala bar jednog heroja. Jer svi oni koji su dali život braneći ovu našu otadžbinu su heroji. Nema stope ove naše zemlje koju nije zalila krv. Zato je i toliko vredna. Najvrednija.
Na dan kada se sećamo onih koji su kao feniks ustali i nastavili dalje imam samo jedno veliko HVALA.
Hvala za priliku da živimo i hodamo vašim stopama. Hvala za pesmu koju možemo da zapevamo. Hvala za ponos koji možemo da nosimo. Hvala za prkos koji možemo da pokažemo. Hvala za krst kojim se krstimo. Hvala za istoriju kojom možemo da se ponosimo.
Hvala za kožuh i opanke koji nas uvek podsete koliko junaštva teče našim venama.
