Живи живот – ниси стар!

0
šoljica
Фото: Pixabay.com

Какав нам је живот, шта нам значе године. Увек је и било тако, али данас има више устручавања и за све је криво неко време. Живот се гради у свим годинама. Живот је да се живи, да се не осврћеш колико времена је прошло и још колико имаш до краја.

Знам много људи који су остали сами, јер никада није било право време да се живи живот.

-Чекај, да порасту деца! Треба прво да их изведем на пут.

-Док ти њих изведеш на пут, извели су они тебе на улицу да мало прошеташ сама. Звучи лоше, али је стварно. Кад изградиш децу, себе си већ порушио трудом да будеш савршени родитељ. Боље некад дај себи одушка, деца воле, кад су родитељи радосни!

Године су некада биле подстрек, данас су камен спотицања. Уместо да их живимо, гурамо их да прођу што пре, а да се не одживе до краја. Једва чекаш Нову годину, да стару преболиш брже.

Свака година је прича за себе.

Добра или лоша, твоја је, па се разбашкари колико можеш, свакако се неће више вратити. Ми смо свет чудне нарави – чекамо да прође, а онда тражимо да се врати. Ко је овде луд!?

– Муж ми је умрео од инфракта. Било је страшно.

– А кад је умрео?

– Па има три године…

– Е, ја ‘оћу да ти будем пријатељ.

– Имам ја већ пријатеља.

– А нисам ја так’и човек. Да се мало поразговарамо.

Тако бака и дека чаврљају на клупи. Једна бака научила – живот треба и мора да иде даље. Прихвата додир декине руке, не чека да прође време, јер шта после!?

После се самоћа ушуња кроз сва врата и вапиш за топлим речима и чај у двоје. Деца порасту и оду. Комшије се преселе и забораве на тебе. Фамилија има веће проблеме од твојих. Дође нека корона поново и затвориш се у кућу – сам једеш, спаваш (ако спаваш), све мораш, а све те мрзи.

Једна по једна година се губи убрзано. Шта је човек, кад је сам? Јединка без лица, са гласом који се не чује.

Чије све уши чују самоћу? Људи су само људи, немају кад да ослушкују.

човек-сам
Фото: Pixabay.com

Време је брже од сваког нашег корака. Стално се о њега саплићемо, а ничија молба да сатови стану, није „упалила“. Убедити себе да можеш сам, равно је смртној пресуди. Ако желиш да будеш крив што живиш, онда ћеш сигурно бити. Пред Богом, собом и пред људима. Оно си, што мислиш да јеси и у шта си себе чврсто уверио.

А човек изгуби силне године у премишљањима и вагању шта је боље, шта чинити и да ли је исправно.

Никад није све потаман! Ако чекаш да се коцкице склопе, оде живот.

Године су само низ, али ти пролазиш заједно са њима. Сам бираш да ли ћеш да се попнеш или спустиш степеницама. Оне су важан број. Кад премашиш четрдесету, није важно ко ће да скува кафу или опере суђе… Важно је да је неко ту и да кафу пијеш у двоје. Шољице ће свако опрати, мада не кува свако слатку кафу.

Са годинама се мења и кафа коју пијеш и људи и време. Само једно се не мења никад – живот мора да се живи!