Шта ћемо прво, кад прође корона!?

0
maska-korona
Фото: Unsplash.com

Списак жеља је минијатура, у односу на његову вредност. Кад прође страх и неизвесност од непознатог, онда ћемо дисати слободно, без бриге да ће нам неко пренети болест и да ћемо ми бити преносиоци. Лакше ћемо долазити до свих драгих људи и ништа нас неће спречавати да живимо без страха. Како да спаваш, ако страх разара мозак и срце и полако се удаљиш од свих људи?

Родитеље, баке, деке и децу, моћи ћеш да заразиш само љубављу и загрљајима, пољупцем и пажњом.

-Знаш да месецима нисам пољубила своју децу. Они ме гледају чудно и са „дистанцом“ у души. Нема ништа горе, него кад те дете пита : „Мама, а што нас некад не загрлиш и не пољубиш!?“

-Како да не питају, кад месецима у њиховим очима свет изгледа страшно. За децу је то као да си крива, што си их родила. Кад немаш кога да кривиш, онда онога, који је најближе.

Кад прође корона, прво ћу да направим велику журку за све мени драге људе. Сви ћемо плесати до јутра и комшилук ће прихватити гласну музику, јер се дуго нисмо ометали. Загрлићу све ствари које сам желела да урадим, јер је ситуација показала да је живот један и да траје краће, него што смо мислили. Онда ћу да отпутујем било где, да видим све што нисам видела, а маску ћу да натучем само за људе варалице који не заслужују да будем „ја“.

Деда ће да ме дочека поново, са причом о баба Ванги која је рекла да ће живети 105 година и сви ћемо веровати само у добре приче. Тако ћемо од ње направити стварност – лепшу и другачију.

Свима треба испричати о генерацијама које су преживеле два најотровнија рата, у којима се дечји страх будио уместо раног пролећа.

Наша су пролећа постала зиме, хладне и страшне, налик на оне, о којима ми је деда причао. Урањали смо у дубок снег, без могућности да извучемо ноге, а све је изгледало као живо блато, а ми смо уморни ратници, изобличени од страха.

Кршан живот прави од нас парчад од стакла. Како да се не поломиш после, на најситнију глупост!?

-Ја ћу стварно да направим журку. Причаћемо о стварима које се тичу луцкасте младости и сви ће учествовати у том разговору, а осмеси ће само да пљуште. Нико неће да нам замери срећу.

-Истераћеш ти све короне из овог града.

Ја стварно верујем да ћемо и у овом рату победити. Људима ће досадити да носе маске, па ћемо сви бити они прави. Свако ће показати своје право лице. Неиживљеност месецима претвориће се у дубоку и немерљиву радост. Живећемо! То ћемо да радимо.

-Ти бре, као да си расла у неком шареном времену са цветићима и звездицама. Ја нећу да правим планове.

-Ја ћу, Бога ми, да их правим. Нећу часити ни часа. Треба да будеш довољно луд, да ти дани буду живи. Нема шта да се чека, списак кратак, али вредан.

Сркућем кафу и замишљам људе како се радују још једној победи. Ко ли ће после овог рата да  баца деци бомбоне и из којих тенкова!?

Ја ћу мојој да направим пљусак загрљаја и пољубаца. То ћу прво! А ви!?