Kad dođu hladni dani, zbog mnogih stvari i oko srca bude hladno. Jednom, kada od tebe otkinu parče neba, ti moraš da se gušiš, da trpiš, da se vadiš kako znaš…
U julu, pre tri godine, nisam mu rodila dete. Samo ja znam zašto. To je priča od suza i mnogo bolova. To je priča o ženi, koja se nije usudila da bude ponovo toliko jaka.
Soba je bila jeziva
Žene su izlazile blede, a hodnikom je odzvanjalo samo pitanje : „Sa anestezijom ili bez?“
Zar nije dovoljna anestezija sačinjena od oduzetosti tela? Oko mene kao da je neko urlikao od bola : „Hej, neko ti uzima parče neba!“
U tom trenutku, lakše je verovati da su drugi krivi. U stvari, krivica je samo tvoja.
Pločice su tamno plave, doktor ti čupa poslednji nerv i čuje poslednji tvoj jecaj. Nikad više ne jecaš. Obećala sam da je to moj poslednji jecaj u životu.
– Šta ćeš ti ovde?
– Došla sam na klanje.
I tu nastaje muk… Nije potrebno pričati dalje. Ti iznad sebe ne vidiš čoveka. Vidiš oštri predmet i mesara u čiju mesaru ulaziš poslednji put. Više se ne vraćaš, šta god se desilo u budućnosti. Takve greške se prave jednom i za razliku od drugih, ne ispravljaju se nikada.
Kući stigneš prazna
Ne samo praznog stomaka, nego ti je srce prazno. I niko ti više ne može ništa. Neki bolovi su večni.
Kad je dogodine došao taj isti mesec i isto godišnje doba, na toj posekotini duše, produbljivala se rana.
Pitanja zašto je i da li je tako trebalo i još sto hiljada slomljenih delova tebe nikada da prestanu. A život ide dalje. Nekog si možda spasila neljubavi, ali si se svoje odrekla, pa su sati i dani rutinska stvar.
– ‘Ajde bre, nije to ništa! Moje drugarice posle toga otišle na kafu. Ništa ne boli.
– Mene ne boli, mene je ubilo.
Kad ne rodiš, više to nisi ti. Zadržiš samo neophodne osobine, ali se sve ostalo menja iz korena.
Godine prolaze, ali sve što se desilo, čini ti se – bilo je juče.
Sama sam skuvala čaj i uvila se u ćebe. Zid je bio lepše boje, nego moje lice. Kada sam prvi put legla da spavam, a onda probala da ustanem, sve se okretalo u krug, a iz mene je ispalo parče mog neba.
– Ne znaš ti kako je kad gledaš da se od tebe odvaja parče tebe.
– Proći će – kaže majka.
Majka želi da ti bude bolje, pa je lažno iskrena.
Prvo koračanje ulicom bilo je kao i prvo iskustvo na ringišpilu. Ljudi prolaze, ali kroz tebe i sve se okreće. Svakog trenutka imaš osećaj da propadaš kroz zemlju. Ideš među ljude i osmehuješ se kao da to nije ništa.
Kad ostaneš sama, samo ti znaš koliko si prazna.
Svake godine, u ovo vreme, potrebno je da isplačeš nerođeno.
Nisam mu rodila. Pustila sam da ode, da se ne okreće. A samo ja znam gde utroba najviše boli i zašto srce zastajkuje, kad se setim.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
