Nema smisla ponavljati dobro poznatu rečenicu. Pisanje je stil života, ljubav, dan i noć. Dok još nisam otvorila oči, ja sam u glavi već napisala. Sa tim moraš da se rodiš. Niko ne može od tebe da napravi rečitu figuru.
Sve se vrti oko tih pustih para.
– Pišeš li za pare!?
– Ma kakvi! Pišem za ljubav.
– Za čiju ljubav, ženo!? Svi pišu za pare!
– Ja nisam „svi“! Drago mi je, ja sam Ivana! Ivana neće da crkne, ako danas nema neke trice u džepu, ali sigurno hoće, ako joj srce zahladni.
– Ja te takvu nisam znao.
– Ni ja nisam znala da je ljubav, na primer, džabe… pa kad sam shvatila to, što onda da ne pišem i ja bez para. Kad – tad se vidi da nije bilo baš tako uzaludno.
– Crna ti… će da umreš romantična.
Nisam ja badava dala naziv knjizi „Ako nije ljubav, neću“. Ko me kroz pesme nije upoznao, onda je samo zaboravio da stavi naočare. To što napišem – sve sam ja.
Svemu što se oko tebe dešava, moraš da daš smisao
Isto je i kada je u pitanju pisanje. A smisao si ti! Svemu što radiš, moraš da se daš. Najgore je kad misliš da ćeš se obogatiti, zato što radiš. Posao iz ljubavi, nije dobro plaćen posao. Ali kažu ljudi – radiš ono što voliš. A kad imaš takav posao, onda je čisto zadovoljstvo i ispunjenost.
U životu se mnoge stvari ne isplate, pa ih ipak činimo svesno. Hajde, onda, da radimo besplatno bar ono, što volimo da radimo! Besplatno nije bukvalno besplatno. Besplatno je mnogo manje od onoga što zaslužuješ, ali je dovoljno. Znati šta znači DOVOLJNO u svemu – to je prava sreća.
Postoje ljudi kojima je sve i uvek malo. Ne radi se sve „za pare “.
– Šta imaš od toga što pišeš?
– Imam osmeh i imam sebe.
– A šta sve nemaš?
– Nemam prazan hod i prazno srce. Nemam vremena za loše i nemam samo ono, što ne želim da imam.
– Sad razumem. Ljubav i samopouzdanje, al’ bez pare – završava sa osmehom „Neko“, ko radi za pare.
Nije se obogatio, niti će. Bogatija sam od njega bar za osmeh
– Mama da te pitam nešto… Hoćeš da ti dam 200 dinara, a da mi ti napišeš ovo – pita Vukašin.
– Luda li sam!?
– Pa, je l’ pišeš za pare – kezi se.
Loše je ljudi moji… Deca misle da je sve u novcu. I kako sad ja njemu da objasnim da to nije tako i da je suština u ljubavi prema onome što radiš.
– U životu moraš sve mnogo da voliš, da bi uspeo. Tako stoje stvari!
– Ali šta, kad me mrzi?
– Kad te mrzi, onda se setiš da zavoliš i gotovo začas.
Za dobro i kvalitetno urađen posao, traži lepu reč, pohvalu… To te gura napred. Novac je trošna stvar. Ode brže, nego što dođe… a lepa reč živi u tebi i širi miris optimizma, koji duboko iz tvoje duše izranja uspeh.
I ne, ne pišem za pare!
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
