Reči se zamrse i kad hoćeš da ih izgovoriš, one se uskomešaju i iznenade slušaoca. Zato reči nisu važne. Nikad ne znaš koliko su usta čista, a oči… Oči su uvek bistre i sve je kristalno jasno, čak i kada je pogled zamućen.
Probala sam rečima i nisam uspela. Svaka je bila pogrešna. Kopala sam po sebi, tražeći onu pravu koja će reći istinu, a da ne udari, gde ne treba. Kad nešto krene na bolje, oči su završile posao. Iako vešta u pisanju, reči sam zakopala i retko ih upotrebljavam.
Sve što umem, stalo je u zenice. One se neobično šire, kad imaš šta da kažeš. Zenice se grče kao i reči, kada si potpuno prazan.
-Sve vreme razmišljam kako da mu kažem, a da ne napravim nesmotrenu grešku…
-Što moraš da mu kažeš? Seti se, oči su ti takve, da ti šminka rečima nije potrebna. Lakše je bez reči, samo očima.
-Znaš li kakve su moje oči?
-Navlakuša za tuđu slabost, ha-ha-ha.
Reči su ti kao staklo.
Nikad nisi siguran, ako nagaziš, šta će da se desi. Obično se posečeš. Ljudi kažu da je reč mač. Očima gaziš primetno, a nema tih katastrofa.
-Ja sam došla da ti kažem…
– ‘Ajde ćuti malo! To ti se sve vidi. Ne znaš da ti oči već sve rekle. Pređi na sledeće!
Nisam znala, dok mi nisu rekli. Ima nešto u očima što te odaje i kad nećeš. Nisam znala da kad neću, ja u stvari, hoću. Sve što sam negirala, oči su rekle suprotno. Ne možeš da sakriješ ono što je OČIgledno. Šta će meni u životu da se saplićem o reči, kad mogu samo da pogledam. Iz prikrajka ili oči u oči, to je svakako završena stvar.
-Jesi li ga pogledala?
-Jesam.
-To ti je završeno!
Svet se vrti oko očiju različitih boja. Boja nije važna, kad je svrha ista. Iz svačijih očiju, neki poseban sjaj dopire do krvnih sudova onoga, koga gledaš. Srce pumpa brže i jače, pa sve što nisi hteo, ipak si uradio.
Kad sam bila baš mala ( donekle sam još uvek ), mislila sam da od mame mogu da sakrijem nešto, tako što ću da pomerim pogled na neku drugu stranu. Ipak, njene oči su me jurile i sustizale. Ne ide to tako u životu i sa ljudima. Džaba pomeraš, oči stignu baš gde treba i kad treba.
-Petljaju li to nešto tvoje oči – pita me namrgođeno.
-Ne. Reči petljaju, oči ne petljaju nikad.
Reči su lepe, kad ne gube smisao.
Čim nešto nema smisla, nema potrebe da ga pričaš. Samo ćuti i gledaj! Zašto imaš oči? Ili ona čuvena „Imaš li ti oči“, koja se koristi kad nađeš osobu koja ti ne priliči ili kad ne nađeš nešto zatureno.
-Dobro, imaš li ti oči!? Vidiš li kakav je?
-Imam. Zato i kažem. Naše su se oči skapirale. Ne znam kako, a ni zašto, ali to ti je završeno – odgovorila sam sa osmehom.
Oči naprave katastrofu, ali prirodnu, neizveštačenu, neuprljanu objašnjenjima. One sve znaju. Ja ih zovem varalice. Prevarile su me bezbroj puta da uradim sve što sam rekla da neću. Prevarile su mene, njega nisu. Zato me gledaj pravo u oči – one ne petljaju!
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
