Ne znam zašto ovo pišem, ali prosto, dođe tako neka muka, popne se do grudi, do grla. Stane tako i ne dozvoljava ni da udahnem, ni da izdahnem. Želela bih da je se otarasim, ali ona je kao kakva utvara stalno tu. Kida me. Guši svaki moj pokret. Guši svaki pokušaj osmeha i sve lepo u meni. I kada uspem da se nasmejem, onako jadno, kao od srca, oči odaju moju utvaru i znam da je tu. Prati me u stopu.
Nekad poželim da pobegnem. Uvijem se u mekano ćebe, naslonim glavu sebi na rame, pomislim nešto lepo i ćutim.
Koračam stazom među drvećem. Bagrem neki. Valjda. Nikada, u mislima, nisam obratila pažnju koje je to drvo. Nisam. Nije važno. Važna je samoća. Bilo je važno…
Koračam stazom uz brdašce. Kaljav put. Kaljava duša. Prazna. Priroda divna. Sa leve strane strnjike skoro ožnjevenog žita. Žute se. Gordo odolevaju stihiji života. Čekaju svoj sudnji dan. Čekaju kada će čovek doći i preorati njihovo telo, kao što čovek preore dušu nečiju pa ona krvari dugo, dugo. Čovek je stvoren da uništi sve što je lepo. Čovek je jedno samoživo biće. Retki su oni koji imaju dušu. Budale. Oni se bezuslovno daju, a onda ostaju zgaženi kao ove strnjike sa strane. Preorani. Izmrcvareni. Jadni.
Koračam dalje. Negde u daljini čuje se pisak jastrebov. Privuče mi pogled. Raširio krila i plovi nebeskim plavetnilom. Uživa u slobodi vrebajući svoj naivni plen. Kao čovek. Čim oseti da je voljen i da bi neko učinio sve za njega on gazi. On se poigrava. On je Bog. Ne shvata da se sve vraća. Vrti se u krug. I taj jastreb jednog dana pašće u ruke svog plena. Nestaće.
Pustih pticu da gospodari u miru i nastavih da se penjem uz brdo. Sa leve strane gorde strnjike, sa desne…
Sa desne strane hrast.
Hrast je još uvek tu. Htedoh da vrisnem, da pustim krik i oteram ono što me muči daleko, ali ostadoh nema. Približih se. Naslonih grudi na golu granu i zajecah.
Sve je tu. Sve. Svaka grana, svaki trag, svaki list. Sve je tu, a ničeg nema. Ničeg. Samo praznina. I vetar koji kida umorno lišće. Praznina…
Stegoh srce, navukoh ćebe do nosa i zažmurih jače.
Proći će. Sve će proći…
Piše: Hrast-devojka
Topličanka je duša od žene.
