Раније нисам придавала пажњу свом изгледу. Одувек сам се дивила женама које јесу. Због тога великодушно делим женама комплименте за изглед, хаљину, неки детаљ који имају на себи, а допада ми се. Биле оне незнанке у продавници, у парку или оне које познајем.
Никада нисам ни имала толико слободног времена да бих га проводила у салонима лепоте. Једноставно, одлучила сам да то није за мене. Зато се дивим сређеним женама и не изостављам речи хвале.
Фармерице, мајица, каиш, старке. Коса свезана у реп. Крема у боји за лице и бронзер набацан на брзака. Огледало користим да бих равномерно размазала поменуту „шминку“. Понекад погледам и своје очи да видим којим сјајем сијају. И то је то. Крај спремања.
И не поклањам велику пажњу свом изгледу.
Донедавно.
Породила сам се пре пет месеци. Како је почео да разазнаје људе око себе, тако је почео да ме гледа. Право у зенице. Понекад имам утисак да не трепће. Зна да ме гледа толико дуго да постаје непријатно. Постидим се од тог предивног погледа боје јесени.
Онда сам схватила колико сам лепа. По први пут сам се огледала и видела то у његовим очима. Сређена или не, расчупана, уборана, са подочњацима боје морских таласа, тренутно сам најлепша жена у његовом животу.
Деца другачије посматрају људе у односу на нас. Гледају их право у очи и завлаче им се дубоко у душу. Проучавају, читају, опипавају простор унутар тела, завлаче се тамо где смо заборавили да постоји део нас. Онда излазе ван. Прихватају нас или не. Најискреније показују осећања. Откривају шта су видели у нашој бити.
На нама је да схватимо њихово откриће. Или не. Они свакако знају. Искажу то на само њима својствен начин, упозоре нас као сирена за изненадну ваздушну опасност становнике мирног, малог места.
Обично га не чујемо. Или не желимо да чујемо. Оглушујемо се о његове звуке и кидамо их ноктима при додиру са бубним опнама.
У њиховом очима видимо какви смо заправо. Схватамо какво дивно, невино биће имамо поред себе. Колико је само љубави и смеха прострујало пупчаном врпцом пре него што се родило, колико ишчекивања, неизвесности, страха.
Невероватно је колико се изменимо током живота. Рађамо се чисти и неискварени. Временом се упрљамо, набацимо трајну, масну шминку са истеклим роком трајања и заборавимо какви смо дошли из мајчине утробе.
Свакодневно ме син подсећа каква сам жена. Каква могу да будем. И мења ме. Покушава да ме врати на фабричко подешавање, да будем бољи човек, боља мама. Надам се да ће успети у томе. Потрудићу се да му помогнем.
Поново ме милује нежним погледом. Сија као најфинији драгоцени камен. Тај сјај је чистији од било чега на овом свету. Искрен. Невин. Неупрљан.
Зато сам и ја најлепша жена на свету. У тим бистрим очима чоколада боје.
Фармерице, мајица, каиш, ципеле. Пудер и бронзер на лице. Кармин. Сређене обрве, коса слободна да је мрси ветар.
Ипак сам имала времена да се средим. Да будем још лепша свом сину.
Пише: Светлана Рајковић
Топличанка је душа од жене.
