Ranije nisam pridavala pažnju svom izgledu. Oduvek sam se divila ženama koje jesu. Zbog toga velikodušno delim ženama komplimente za izgled, haljinu, neki detalj koji imaju na sebi, a dopada mi se. Bile one neznanke u prodavnici, u parku ili one koje poznajem.
Nikada nisam ni imala toliko slobodnog vremena da bih ga provodila u salonima lepote. Jednostavno, odlučila sam da to nije za mene. Zato se divim sređenim ženama i ne izostavljam reči hvale.
Farmerice, majica, kaiš, starke. Kosa svezana u rep. Krema u boji za lice i bronzer nabacan na brzaka. Ogledalo koristim da bih ravnomerno razmazala pomenutu „šminku“. Ponekad pogledam i svoje oči da vidim kojim sjajem sijaju. I to je to. Kraj spremanja.
I ne poklanjam veliku pažnju svom izgledu.
Donedavno.
Porodila sam se pre pet meseci. Kako je počeo da razaznaje ljude oko sebe, tako je počeo da me gleda. Pravo u zenice. Ponekad imam utisak da ne trepće. Zna da me gleda toliko dugo da postaje neprijatno. Postidim se od tog predivnog pogleda boje jeseni.
Onda sam shvatila koliko sam lepa. Po prvi put sam se ogledala i videla to u njegovim očima. Sređena ili ne, rasčupana, uborana, sa podočnjacima boje morskih talasa, trenutno sam najlepša žena u njegovom životu.
Deca drugačije posmatraju ljude u odnosu na nas. Gledaju ih pravo u oči i zavlače im se duboko u dušu. Proučavaju, čitaju, opipavaju prostor unutar tela, zavlače se tamo gde smo zaboravili da postoji deo nas. Onda izlaze van. Prihvataju nas ili ne. Najiskrenije pokazuju osećanja. Otkrivaju šta su videli u našoj biti.
Na nama je da shvatimo njihovo otkriće. Ili ne. Oni svakako znaju. Iskažu to na samo njima svojstven način, upozore nas kao sirena za iznenadnu vazdušnu opasnost stanovnike mirnog, malog mesta.
Obično ga ne čujemo. Ili ne želimo da čujemo. Oglušujemo se o njegove zvuke i kidamo ih noktima pri dodiru sa bubnim opnama.
U njihovom očima vidimo kakvi smo zapravo. Shvatamo kakvo divno, nevino biće imamo pored sebe. Koliko je samo ljubavi i smeha prostrujalo pupčanom vrpcom pre nego što se rodilo, koliko iščekivanja, neizvesnosti, straha.
Neverovatno je koliko se izmenimo tokom života. Rađamo se čisti i neiskvareni. Vremenom se uprljamo, nabacimo trajnu, masnu šminku sa isteklim rokom trajanja i zaboravimo kakvi smo došli iz majčine utrobe.
Svakodnevno me sin podseća kakva sam žena. Kakva mogu da budem. I menja me. Pokušava da me vrati na fabričko podešavanje, da budem bolji čovek, bolja mama. Nadam se da će uspeti u tome. Potrudiću se da mu pomognem.
Ponovo me miluje nežnim pogledom. Sija kao najfiniji dragoceni kamen. Taj sjaj je čistiji od bilo čega na ovom svetu. Iskren. Nevin. Neuprljan.
Zato sam i ja najlepša žena na svetu. U tim bistrim očima čokolada boje.
Farmerice, majica, kaiš, cipele. Puder i bronzer na lice. Karmin. Sređene obrve, kosa slobodna da je mrsi vetar.
Ipak sam imala vremena da se sredim. Da budem još lepša svom sinu.
Piše: Svetlana Rajković
Topličanka je duša od žene.
