Ако си камен, онда се нећеш самостално помаћи са места. Стално ће те шутирати и гурати на места која желе. Ако си птица, ствари се мењају. Шириш крила и летиш, сам одређујеш правац и место на којем ћеш бити. Ствар је проста – или рашириш крила, или те нечија нога пошаље на одређено место. Више није питање шта си заслужио, него зашто си себи то дозволио.
Има птица селица, истина. Али и оне лете тамо, где је топлије. А камен је хладан, па хладан. Шта год да преко њега ставиш, непомичан си и до костију охлађен. Или буди птица, или ће те шутнути на неко од својих одредишта.
Увек сам мислила да је лакше бити непомичан. Станеш и чекаш. Чекаш да се нешто деси, чекаш да неко промени студен у теби. Прођу тако године и савест ти је потпуно чиста. Немаш успомене, али имаш образ. А образ ти свакако поцрвени и када ти кажу да не мрдаш са места. После није важно што си црвен. Зато се не чека.
Чекање је странпутица за неупорне и слабе.
По лепом дану рашири крила, разнижи их, ако треба и лети! Лети, где сам желиш да будеш. У лету и да застанеш, није штета. Штета је кад се од тебе окамењеног руне делови, па их касније сам скупљаш и ништа си, руина. А људи те заобилазе и сладе се што се распадаш. Људи воле да те жале. Ако им не дозволиш, поштујеш себе.
Нико ми није обећао да ће ми помоћи.
Нико ми није обећао да ће бити ту.
Свако ме је шутирао, где је желео.
Ја сам ипак постала птица.
Моја крила су крхка и нежна. Са њих често отпада перје, које скупљам по прашини. Али ја нисам уморна. Ја знам чему и зашто летим. Други и не морају да знају. Срж је да познајеш себе и важност свог постојања, где год да те ветар баци.
Крхки људи се теже ломе. Само је предрасуда да на изглед мекан човек, не може даље. Увек можеш даље и више!
– Изгледаш као неко дете. Ко би рекао да се испод те слике крије снажна и крта жена…
– Ја се само не хвалим. Ја ћутим, а кад ви спавате, ја ширим крила и летим. Ничег и никог се не бојим! Пре него што сам постала птица, била сам само камичак на неком дну. Кад те котрљају по својим путевима, или устанеш, или одустанеш.
– Али ти си устала!
– Ја сам се уздигла изнад својих оквира и снаге да видим докле сежу моје границе.
– И шта си закључила?
– Закључила сам да могу да летим само ако хоћу. Моје су границе само моје. За свој живот сам одговорна само ја.
Брига те, ако ти не верују!
Брига те, ако ти кажу да ти то не можеш!
Не обазири се, ако ти кажу да си обичан камен!
Ти си оно, у шта верујеш да јеси!
Све остало су којештарије.
У последње време, ни ветар ми не може ништа. Тако сам решила да буде. Свако мора и треба да верује да има довољно јака крила да прелети зацртане висине. И онда ће све бити у реду.
Птица је смела и неустрашива, иако је мала. Птичје срце куца брже и она се више умара. Али њено срце је срце за велика пространства. Зато, кад сат откуца поноћ – буди птица, почни испочетка!
– Почећу испочетка!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
