Jutro je. Ciklus mi kasni nekoliko dana i osećam bol u donjem delu stomaka.
– Moraću kod ginekologa. Izgleda da nešto nije u redu sa jajnicima – kažem suprugu.
– Ići ćemo zajedno. Pozovi da zakažeš pregled – kaže mi.
Popodne sedim sa sestrom. Gleda me.
– Šta ti je? – pita.
– Kasni mi ciklus i boli me ovde – pokazujem.
– Da nisi trudna? – upita.
– Nisam sigurno – rekoh i tužno pomislih na to da već neko vreme ne mogu da zatrudnim.
– Zašto ne uradiš test? – reče .S.
– Reći ću .D. da kupi kad se vrati s posla, ali sam sigurna da nisam trudna.
Usadila mi je crv sumnje. Možda i jesam. Nema šanse. Ili ima?
Često razmišljam o trudnoći. Kad čujem da neko čeka bebu, plačem. Suze same teku. Nikad nisam saznala zašto. Od sreće? Prevelike želje da i ja imam bebu? Ne znam…
Ustajem rano i odlazim do toaleta. Čekam da se pojavi jedna crtica kao i prethodnih ko zna koliko puta. Ponovo će biti razočarenja, znam.
Kuca na vrata. Otvaram.
Gleda u test. Gledamo zajedno.
Polako se ocrtavaju dve crvene crte.
– Pozitivan – izgovaram sa nevericom.
Gleda u mene pun ljubavi.
– Imaćemo malu Šapicu! – uzvikuje sa dijamantskim sjajem u očima.
Grli me i ljubi kao dete majku.
I dalje ne verujem. Ove dve crvene crtice mi kažu da malo zrno života raste u mom stomaku.
Zašto? Kako? Zbog čega? Prepliću se pitanja i odgovori. Igraju se mačke i miša u mojoj glavi. Besna sam. Srećna. Ljuta. Osećam se čudno. Prestravljeno. Razočarano. Radosno. Iznenađeno.
Zašto mi se svet ruši i ponovo sastavlja? Zar nismo hteli bebu? Zbog čega mi igraju leptirići u stomaku, a onda se pretvaraju u aždaju koja bljuje vatru i razvaljuje mi utrobu?
Test može biti lažno pozitivan ili lažno negativan, razmišljam. Čekamo potvrdu ginekologa.
Odlazimo zajedno u Dom zdravlja. Moj ginekolog je na odmoru. Tražim da odem kod bilo kog ginekologa kako bi mi potvrdio trudnoću.
Ulazim u ordinaciju, ginekološkinja me ljubazno dočekuje.
Kažem joj da sam uradila test i da je pozitivan. Šta dalje?
Sa osmehom na licu mi kaže: „Nije bitno da li ćete danas da saznate da ste trudni ili sledeće nedelje. Najbolje je da dođete sledeće nedelje da vidimo šta i kako.“ I daje mi uput da odredim krvnu grupu u Zavodu.
Da li je bitno? Naravno da je bitno! Ovo čekamo odavno! Ili ne?
Ništa joj nisam rekla. Već sam u glavi imala rešenje: drugi ginekolog.
.D. je morao da se vrati na posao.
Otišla sam sa sestrom kod drugog ginekologa istog dana.
Oboje gledaju u monitor.
– Da li ste u vezi? – pita me ginekolog.
– Osam i po godina, od toga godinu dana u braku – kažem.
– Čestitam! Trudni ste!
ČESTITAM! TRUDNI STE! ČESTITAM! TRUDNI STE! ČESTITAM! TRUDNI STE! – odjekuje mi u glavi. Para mi mozak i magli ga. Ništavilo. Sastavlja me i vraća u stvarnost. Šta sad?
Sestra je presrećna. Osmeh ne skida sa lica.
Ljubi me. Čestita mi. Postaće tetka.
Trudna? Ja?
Volela bih da sam tada videla svoje unezvereno, prazno lice, bez ikakvih znaka emocije. Neverovatno je koliko vest o nečemu što silno želimo može da naš dovede u stanje bezosećajnosti, izbezumljenosti. Parališe nas i čeka pravi trenutak da nas ponovo vrati u prvobitan položaj. Često nikada ne bude isti.
Uspevam nekako da se obučem i izađem iz ordinacije. Ruke mi se tresu. Ne mogu da se smirim.
Uzimam telefon i drhtavim rukama uspevam nekako da okrenem broj.- Trudni smo – izgovaram nesigurno.
– Znao sam! Znao sam! Mnogo sam srećan! Imaćemo divnu bebu. Videćeš. Našu malu Šapicu. – uzvraća mi. „Jesi li dobro? Hoćeš da dođem po tebe?“
– Ne, nema potrebe. Sa .S. sam. Radi. Vidimo se posle posla u stanu. Požuri da se što pre vratiš.
I kao što nikada nisam velike vesti saopštavala preko telefona, nisam htela ni ove.
Popodne smo otišli prvo kod njegovih, a onda kod mojih roditelja da im kažemo da „smo trudni“.
Buduće bake i deke su bile presrećne.
Meni je trebalo malo vremena da se naviknem i shvatim svoje „drugo stanje“. Često silno želimo nešto, a kada se to zaista i desi, nismo odmah spremni da se nosimo sa tim. Kao što ja nisam bila. Neko vreme.
.D. i ja smo trenutno u devetom mesecu trudnoće. Svakog trenutka očekujemo da se bolovi jave. On je sve vreme pored mene.
Nikad nije rekao da sam samo ja trudna. Zajedno smo. Prolazimo zajedno kroz celu trudnoću.
Mala Šapica me upozorava da je vreme da ustanem sa stolice i završavam tekst. Dobila sam dovoljno vremena da pišem.
Uskoro će upoznati tatu i mamu, a i mi nju.
Piše: Svetlana Rajković
Topličanka je duša od žene.
