Emotivna osakaćenost

Zašto ljudi pričaju o svemu, ali nikada o svojim problemima? Zašto krijemo anksioznost i depresiju? Zašto ne tražimo pomoć, podršku, da se izborimo, da nam bude lakše? Zašto nismo ljudi da pružimo ruke i vreme osobama kojima to treba?

Znate, nije lako nositi „slonove na duši“. Neko treba da skloni te slonove ili da ih olakša. Nije lako imati osećaj da radite nešto pogrešno, a sve radite ispravno. Ni osećaj gušenja, pritiska sveta, ljudi, ni griža savesti ništa to nije lepo. Nije lako boriti se za sutra, kad se čini da ono ne postoji. Teško je živeti današnji trenutak, kad se osećate nemoćno i beskorisno. Grozan je osećaj kad ostanete sami u mraku i tišini, pa slažete kockice razrušenog sveta. Kad slažete kombinacije, da vam bude bolje, pa one preslože vas.

Skočko, slom živaca, infarkt, tref.

Onda vas strefi sve ono što ste mogli, a niste. Bude vam žao. Mislite da ste mogli bolje, da ste mogli više. Onda se ljutite na sebe, mrzite se, bude vam još gore, nego što stvarno jeste. Nigde ljubavi, nigde nežnosti. A ja, uporno ponavljam da je bitno da budemo ljudi, da nam je lepo, da volimo sebe, ali i druge! Da pridržimo strahove drugima, kada je potrebno. Da uzmemo za ruku i tražimo stručnu pomoć. „Odmori se“ je savet, ali ne pomaže uvek. Nismo svi psiholozi i psihoterapeuti. Treba da pružimo zagrljaj, podršku, ljubav, slušanje.

Nekad je nekome potrebno samo da ga slušamo, ne govorimo i ne osuđujemo. Da budemo ljubazni, jer ne znamo kroz šta neko prolazi i koje probleme ima. I zamalo da zaboravim, emotivna osakaćenost može da se nosi kao ordenje i da sija. Sve zavisi kako ga ko iznese. Budite pažljivi! Nije lepo sve što sija. Nešto i boli!

Kristina Milošević

Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.