Школски дани су најлепша одлика детињства. Неке догађаје из учионице лепиш на клупу уместо жваке. Жваке никад нисмо лепили.
’90. године рађала су се деца немаштине, али деца великих и правих љубави. Ти бракови су углавном опстали. Не кажем да ту није било каквих кривудања, али су се брачни партнери много више борили за опстанак породичног дома и бескрајне топлине коју он рефлектује. Сада смо заспали, учаурени у некакво незанимљиво време.
Наши родитељи имали су скроз различита занимања. Неки су имали високо образовање, а неки су се бавили органском производњом, грађевином, молерисањем, али нама то није било важно. Сви смо се дружили. Није било разлика, нити недоумица ко ће да плати доручак или излазак. Плаћао је ко кад има. Нико се није љутио, нисмо се договарали…
Били смо најбоље одељење математичара Радуловића, али по успеху. По несташлуку смо били први, коловође немирлука. Бежали смо кроз прозор некадашње школске трпезарије, али не од професорке српског језика, него из радозналости и вапаја за изграђивањем успомена – данашњих успомена. Пустили смо голубове кроз све прозоре и затворили их да поједу наше мрвице, да уместо нас глуме ђаке, па смо уплашили разредног. Летеле су и јединице, а Бога ми и столице. Срећа, постоји професорка Суботић, која је извлачила најбоље из нас. Сви знамо да пишемо.
Били смо најбољи ђаци. Они, који су били танани у учењу, зајмили су свеске, док не поправе оцене.
-Васиљевићу, незналицо! Дај свеску да те ја оценим!
-Ђуро, дај твоју свеску, молим те! Има да ми залепи кеца к’о врата што немам свеску!
Брише моје име, пише своје на корици свеске.
-Незналицо, ово није твој рукопис – баца свеску у канту за смеће.
-Свеску ти нећу опростити – љутила сам се.
Остали смо доживотни пријатељи.
Ишли смо заједно да купујемо ужину.
-Виде ли ти да Каре украде кремче? Теби отац инспектор – смеју се.
-Од данас га зовемо Кремче.
Касирка је опростила и платила кремчиће више пута.
Душанов отац је тада радио у Русији. Сви смо знали по кожној јакни коју је носио. Али његова душа је била супротност. Скромност нам је била баш јака страна. Теодорина мајка је правила ранчеве од разнобојних кеса. Сви смо се утркивали да имамо такав. Цене за нас нису постојале. Нама су биле важне неке друге приче. На одморима су се девојчице стапале са дечацима. Били смо једнаки. Вадили смо једни другима флеке и наставници су у нама препознали добре људе. Зато нам нико није истински замерио ниједан наш несташлук.
Сви смо завршили школу успешно. Многи су основали породице и деца нам се друже. То је богатство наше генерације.
Бојим се да ове сад, израстају у себичне маскоте друштва.
Имали смо и ми своје грешке, али смо знали да их исправимо. То нас прати и даље. Научили смо основна правила живота – да не повређујемо, да се помажемо, бодримо и сећамо где год да смо… Научили смо да се искрено волимо и да се не заборављамо, и онда, када се не чујемо и не видимо дуго.
-Милош јури кенгуре по Аустралији – смеје се.
-Ти јуриш момке по Прокупљу – плачем од смеха. А ја правим питу, трудна сам и гладна сам.
-Сећаш ли се кад смо побегли са часа и сви седели у твом стану и када је уместо часописа за рекреацију, Душан грешком на киоску украо „Алана Форда“?!
Свега се сећам. Само ми је жао што моја деца неће имати чега да се сећају. Њима су натучене маске преко лица, да се не виде и не осећају. Они се боре за добар телефон и татина брза кола. Што их нисам родила у неко боље време?!
Ми смо можда међу последњим генерацијама које су успеле. Успели смо да будемо људи.
-Да ти испричам један виц на ту тему?!
-’Ајде !
-Министарство за локалну самоуправу расписало конкурс за пројекат под називом „Будимо људи“. Лесковачка управа разрадила је пројекат и треба да крене у реализацију. Зове секретарица из министарства и пита како тече реализација и шта они заправо раде. Лесковчанин одговара: „Кад ујутру кренемо на посао, идемо од врата до врата и БУДИМО ЉУДИ!“
– Ми не „будимо људи“, али будемо људи. То је одлика наше генерације.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
