„Stih više kao most…
Da premosti…
Da prebrodi…
Kad priča više nikud ne vodi…“
Narandžasta kaseta nije izlazila iz starog kasetofona. Tetka nam je ostavila veliko nasledstvo, od kojeg ne možeš da priuštiš ništa opipljivo, ali možeš da naučiš kako da budeš čovek koji prebrodi stihom.
Kad se tetka udala, stalno smo slušale Balaševića. Nisam razumela ni reč, ali sam se trudila. I tako sam donekle porasla. Kad god sam poželela da proširim vidik, ponovo sam stiskala upalo dugme na kasetofonu. Ta kaseta nije mogla da se pokvari, ni kada je život zadavao jake udarce.
Od Đoleta sam naučila da pobeđujem stihom i da „u inat svima, postoji rima“. Ona je gasila sve loše, a dobro se razvlačilo po duši kao kakav lastiš koji niko nije mogao da poseče ili iskida. Nije bilo potrebno da se „stih prevodi“ – sve smo razumeli.
Došlo je vreme da moj sin razume „Uspavanku za dečaka“. U njoj su se slomile moje hrabrosti, a „lavče moje“ me je ponovo podiglo. Bezbroj nežnosti se protinjalo kroz moje uplašeno biće, ali sam stihom oterala „trunje sa obale“.
Ko ne može da poveže svoje srce na Đoletove stihove, on srca i nema.
To je kao kad izmešaš dve najlepše boje od kojih dobiješ jednu, veličanstvenu, da oboji tvoje nebo.
O Topalku sam imala „folk“ mišljenje. Balaševićev „Megdan“ je to promenio. Dubina njegovog glasa i Đoletova rečnička nit, još više je produbila misli o gubitku čoveka.
Otišao je još jedan ČOVEK!
Još kada je čovek umetnik, kako da umre!? Umetnik može da ode, ali ne može da umre.
Znate, kad kažu – ima onih koji večno žive. To je Đole.
-Po njegovom proračunu pogled traje milion godina.
– Po mom proračunu, njegove reči trajaće večno… jer „Ruža je ruža, pa da na kraj sveta iznikne“.
– Za mene su njegovi stihovi ista smernica za život kao i Egziperijev „Mali princ“.
– Godine su možda „kliznule“, ali su zaista bile „godine lavova“.
– Da ne pravim „treći čin“, daj da se ponašamo isto! Slušajmo pesme i pustimo da čovek živi na miru!
Život je ljubav, kao njegova. Kad bi se svako na njega ugledao, ovaj svet bi bio mnogo bolje mesto.
-Hej, budi jaka ti, najlakše je plakati! – odzvanjalo je u svim mojim teškim danima.
Moja duša je uvek hodala korak ispred i čula ranije i osećala duplo, zato smo Đoletov stih lepili na plakat i pravili poetske ringišpile u glavama, da nas čuju i osete svi oni, koji vole lepe reči.
Brojne generacije odrastale su bez hleba, ali na njegovim rečima. Umeo je da kaže kao niko drugi.
-Na majicama mog prijatelja, osvanuli su do srca Balaševićevi stihovi.
-Sigurno te majice nosi ponosno.
-Pa da… Njegove reči svako rado ponese. To su žive reči, besmrtne.
Pošto je život samo crtica, da od nje ne pravimo patetiku, nego da se oprostimo od čoveka, jer njegova reč je nesalomiva, dok žive ljudi.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
