Празници су места колективног сећања будући да ниједан друштвени темељ није сигуран уколико нема ко да га се сети. Тако је и са 8. мартом и женским правима. Тешко стечена, она могу нестати уколико се не сетимо зашто су она важна. Или барем, зашто су била важна људима који су живели пре нас. Многи од њих су дали своје животе да би се нама родна равноправност “подразумевала”.
У кратком подсетнику, поменућемо конкретне жене и судбине, знамените Српкиње, које су у нашем друштву у различитим делатностима мењале перцепцију жене. Нећемо се водити најпознатијима већ ћемо субјективно издвојити поједине које везује једна нит.
Нераскидива нит која повезује ове жене јесте жеља за образовањем, еманципацијом и партиципацијом у типично “мушким” делатностима. Одабравши линију јачег отпора, ове знамените Српкиње, између осталих, помена и хвале су вредне и дан данас. Сећајући се сваке од њих, нагласићемо и друштвени контекст у којем је њихово прегалаштво успело да нађе израза.
Марта Јорговић – прва Српкиња која је завршила средњу школу
Друга половина XVIII века на простору данашње Војводине протицала је у друштвеним трендовима којима је хабзбуршки двор у Бечу давао импулс. Двор, по својој природи реакционаран, држао је централну Европу у патријархалним стегама упркос томе што је на трону монархије била једна жена – Марија Терезија (1740-1780). И сама слабије образована за једну владарку, расла је у језуитском духу неповерења према свему што може пореметити устаљене друштвене поретке (тек ће наредну деценију обележити краткотрајни узлет просвећеног апсолутизма њеног наследника Јосифа II). На рубу те монархије, у Новом Саду дешавали су се изузеци који су поткопавали традиционалне друштвене улоге.
Прва жена која се отргла устаљених образаца у жељи за образовањем звала се Марта Јорговић. Прва Српкиња која је завршила средњу школу односно новосадску гимназију 1757. године. Деценијама после ње ниједна млада девојка се није одлучила на то. Стога, низ који смо назвали “знамените Српкиње” почињемо од ове кћерке великог покровитеља школства и жене имућног трговца из Новог Сада. У то време војвођанска буржоазија стварала је на славеносрпском језику (руском језику прилагођеном говорном језику тадашњих Хабзбуршких Срба).
Марта је образовање стицала на класичним језицима, савладавајући латински језик кроз поетику и реторику тадашњих школских програма Монархије. До тада, те вештине искључиво су биле резервисане за мушкарце. Иако се за стандарде тог времена удала касно (у 25-ој години), родила је четворо деце и преминула рано, око своје 40-е године.
Јелисавета Начић – прва српска жена архитекта
На прагу XX века српско друштво се након жестоких политичких превирања нашло у привидно мирнијој луци. Упркос оснивању бројних странка, покрета или удружења главну реч воде мушкарци. Тек се у мањим кружоцима, попут оног Туцовићевог социјал-демократког, нађе нека жена (и то баш извесна Јелисавета Начић). Али, залет на друштвеној лествици спремно хватају оне одважне. Коју деценију раније, у години кад канцелар Бизмарк кроји мапу Европе, испод Теразија, у породичној кући родило се тринаесто дете богатог српског трговца Начића.
То дете, названо Јелисавета, одважиће се да, упркос родитељском негодавању, загази у мушки свет крчећи свој пут образовањем. Јелисавета Начић је 1900. године дипломирала на Техничком факултету и постала прва српска жена архитекта. Велики таленат и упорност коју је имала наилазили су на дискриминаторне препреке у државној служби јер су више позиције подразумевале служење војног рока. Ипак, као цртач она успева да остане упамћена по својим радовима: Основна школа “Краљ Петар I” у Београду, калемегданско мало степениште, први наменски и плански концепт радничких станова у Београду, павиљон за туберкулозне болести (срушен 1919. године).
Једнако важна је и њена политичка заоставштина. Нашавши се у аустро-угарском логору током Великом рата, упознаје албанског родољуба Луку Лукаја. Њихова бескрајна љубав, један од мостова ова два народа, је подсећање како су Лука и Јелисавета, за владе Есад Паше у Албанији, лобирали за Југославију, Албанију и “Балкан балканским народима” пред великим силама.
Ружица Петровић I телеграм који је променио свет
Време пред Велики рат донело је бројне кризе и нетрпељивости великих сила. Оне, попут Британије и Француске, раније су ушле у колонијалну јагму и оставиле Аустро-угарској монархији (као и Немачком царству) сужено поље за привредну експанзију. Мале земље, попут Краљевине Србије, омеђене својим аспирацијама, неретко су неми посматрачи на позорници. Ипак, тадашња Србија гради своје институције, школује кадрове и покушава да ухвати технолошки корак са остатком света. Она образује свој скелет чиновничког и управљачког апарата у којем ће се наћи места и за понеку жену. А те „обичне“ службенице понекад валови крупних догађаја избаце на велику сцену и оне од шрафа у систему постану тихи хероји, хероји по дужности.
Ружица Петровић је рођена у Крагујевцу. Захваљујући учењу и раду као морзиста доспела је у београдску дирекцију поште. Њена изузетност у послу била је цењена те је радила само на армијским апаратима. Упркос ревносном обављању свог посла, није могла да наслути да је историја њој наменила да прва на свету прочита телеграм који је променио историју човечанства. Ружица је особа која је дешифровала телеграм министра спољних послова Аустро-Угарске, грофа Бертолда. У њему је, 28. јула 1914. године садржана објава рата Краљевини Србији која је променила токове историје и сажела милионе људи у исти историјски вртлог. Једина која је могла на слух да прими латиничне телеграме била је Ружица. Нико други није знао ни желео ту одговорност. Награду за своју стручност, присебност и храброст (замислите да је погрешно протумачила објаву!) примила је тек деценију касније.
Марија Бурсаћ – синоним за знамените Српкиње
За време Краљевине Југославије, на камењару око Дрвара, животне прилике биле су тешке. Бројна женска деца нису се школовала већ су целе сурове дане проводила помажући родитељима на оне мало плодне земље. Са формирањем клерикалистичко-фашистичке утопије назване НДХ, прилике, поготово за српске житеље, постају немогуће. У то време стасавала је Марија из породице Бурсаћ.
Не желећи да живот проведе неписмена, мукотрпно је радила и школовала се преко своје браће. Пламен еманципације који жели да осветли и друге, а не само себе, Марију је претворио у спиритус мовенса бројних курсева и школа за жене тог краја. Као историјска последица свега, пут ју је навео 1942. године у КПЈ и партизански покрет. Када се филм одвија пред твојим очима и у најпустијим крајевима људима апстрактни концепти попут „демократија“, „фашизма“, „комунизма“ или „слободе“ постају далеко јаснији.
Деценијама касније, њени родитељи сведочиће о њеним речима да је отишла „да се бори раме уз раме са мушкарцима“ јер вели „борба за слободу захтева жртве“. Марија Бурсаћ је једнако стизала да брине о рањеним друговима и другарицама као и да предводи бомбашке одреде против усташких и нацистичких снага.
Године 1943, сама тешко рањена, сведоци ће рећи, певала је пркосно партизанске песме док су је два дана носили до болнице. Преминула је. Њен прометејски дух је остао. Проглашена је првом женом народним херојем Југославије. Марија Бурсаћ, сиромашно дете Босанске Крајине које је брзо одрасло и оставило трајан печат на своју и потоње генерације.
Аутор: Стефан Јанковић
Топличанка је душа од жене.
