Praznici su mesta kolektivnog sećanja budući da nijedan društveni temelj nije siguran ukoliko nema ko da ga se seti. Tako je i sa 8. martom i ženskim pravima. Teško stečena, ona mogu nestati ukoliko se ne setimo zašto su ona važna. Ili barem, zašto su bila važna ljudima koji su živeli pre nas. Mnogi od njih su dali svoje živote da bi se nama rodna ravnopravnost “podrazumevala”.
U kratkom podsetniku, pomenućemo konkretne žene i sudbine, znamenite Srpkinje, koje su u našem društvu u različitim delatnostima menjale percepciju žene. Nećemo se voditi najpoznatijima već ćemo subjektivno izdvojiti pojedine koje vezuje jedna nit.
Neraskidiva nit koja povezuje ove žene jeste želja za obrazovanjem, emancipacijom i participacijom u tipično “muškim” delatnostima. Odabravši liniju jačeg otpora, ove znamenite Srpkinje, između ostalih, pomena i hvale su vredne i dan danas. Sećajući se svake od njih, naglasićemo i društveni kontekst u kojem je njihovo pregalaštvo uspelo da nađe izraza.
Marta Jorgović – prva Srpkinja koja je završila srednju školu
Druga polovina XVIII veka na prostoru današnje Vojvodine proticala je u društvenim trendovima kojima je habzburški dvor u Beču davao impuls. Dvor, po svojoj prirodi reakcionaran, držao je centralnu Evropu u patrijarhalnim stegama uprkos tome što je na tronu monarhije bila jedna žena – Marija Terezija (1740-1780). I sama slabije obrazovana za jednu vladarku, rasla je u jezuitskom duhu nepoverenja prema svemu što može poremetiti ustaljene društvene poretke (tek će narednu deceniju obeležiti kratkotrajni uzlet prosvećenog apsolutizma njenog naslednika Josifa II). Na rubu te monarhije, u Novom Sadu dešavali su se izuzeci koji su potkopavali tradicionalne društvene uloge.
Prva žena koja se otrgla ustaljenih obrazaca u želji za obrazovanjem zvala se Marta Jorgović. Prva Srpkinja koja je završila srednju školu odnosno novosadsku gimnaziju 1757. godine. Decenijama posle nje nijedna mlada devojka se nije odlučila na to. Stoga, niz koji smo nazvali “znamenite Srpkinje” počinjemo od ove kćerke velikog pokrovitelja školstva i žene imućnog trgovca iz Novog Sada. U to vreme vojvođanska buržoazija stvarala je na slavenosrpskom jeziku (ruskom jeziku prilagođenom govornom jeziku tadašnjih Habzburških Srba).
Marta je obrazovanje sticala na klasičnim jezicima, savladavajući latinski jezik kroz poetiku i retoriku tadašnjih školskih programa Monarhije. Do tada, te veštine isključivo su bile rezervisane za muškarce. Iako se za standarde tog vremena udala kasno (u 25-oj godini), rodila je četvoro dece i preminula rano, oko svoje 40-e godine.
Jelisaveta Načić – prva srpska žena arhitekta
Na pragu XX veka srpsko društvo se nakon žestokih političkih previranja našlo u prividno mirnijoj luci. Uprkos osnivanju brojnih stranka, pokreta ili udruženja glavnu reč vode muškarci. Tek se u manjim kružocima, poput onog Tucovićevog socijal-demokratkog, nađe neka žena (i to baš izvesna Jelisaveta Načić). Ali, zalet na društvenoj lestvici spremno hvataju one odvažne. Koju deceniju ranije, u godini kad kancelar Bizmark kroji mapu Evrope, ispod Terazija, u porodičnoj kući rodilo se trinaesto dete bogatog srpskog trgovca Načića.
To dete, nazvano Jelisaveta, odvažiće se da, uprkos roditeljskom negodavanju, zagazi u muški svet krčeći svoj put obrazovanjem. Jelisaveta Načić je 1900. godine diplomirala na Tehničkom fakultetu i postala prva srpska žena arhitekta. Veliki talenat i upornost koju je imala nailazili su na diskriminatorne prepreke u državnoj službi jer su više pozicije podrazumevale služenje vojnog roka. Ipak, kao crtač ona uspeva da ostane upamćena po svojim radovima: Osnovna škola “Kralj Petar I” u Beogradu, kalemegdansko malo stepenište, prvi namenski i planski koncept radničkih stanova u Beogradu, paviljon za tuberkulozne bolesti (srušen 1919. godine).
Jednako važna je i njena politička zaostavština. Našavši se u austro-ugarskom logoru tokom Velikom rata, upoznaje albanskog rodoljuba Luku Lukaja. Njihova beskrajna ljubav, jedan od mostova ova dva naroda, je podsećanje kako su Luka i Jelisaveta, za vlade Esad Paše u Albaniji, lobirali za Jugoslaviju, Albaniju i “Balkan balkanskim narodima” pred velikim silama.
Ružica Petrović I telegram koji je promenio svet
Vreme pred Veliki rat donelo je brojne krize i netrpeljivosti velikih sila. One, poput Britanije i Francuske, ranije su ušle u kolonijalnu jagmu i ostavile Austro-ugarskoj monarhiji (kao i Nemačkom carstvu) suženo polje za privrednu ekspanziju. Male zemlje, poput Kraljevine Srbije, omeđene svojim aspiracijama, neretko su nemi posmatrači na pozornici. Ipak, tadašnja Srbija gradi svoje institucije, školuje kadrove i pokušava da uhvati tehnološki korak sa ostatkom sveta. Ona obrazuje svoj skelet činovničkog i upravljačkog aparata u kojem će se naći mesta i za poneku ženu. A te „obične“ službenice ponekad valovi krupnih događaja izbace na veliku scenu i one od šrafa u sistemu postanu tihi heroji, heroji po dužnosti.
Ružica Petrović je rođena u Kragujevcu. Zahvaljujući učenju i radu kao morzista dospela je u beogradsku direkciju pošte. Njena izuzetnost u poslu bila je cenjena te je radila samo na armijskim aparatima. Uprkos revnosnom obavljanju svog posla, nije mogla da nasluti da je istorija njoj namenila da prva na svetu pročita telegram koji je promenio istoriju čovečanstva. Ružica je osoba koja je dešifrovala telegram ministra spoljnih poslova Austro-Ugarske, grofa Bertolda. U njemu je, 28. jula 1914. godine sadržana objava rata Kraljevini Srbiji koja je promenila tokove istorije i sažela milione ljudi u isti istorijski vrtlog. Jedina koja je mogla na sluh da primi latinične telegrame bila je Ružica. Niko drugi nije znao ni želeo tu odgovornost. Nagradu za svoju stručnost, prisebnost i hrabrost (zamislite da je pogrešno protumačila objavu!) primila je tek deceniju kasnije.
Marija Bursać – sinonim za znamenite Srpkinje
Za vreme Kraljevine Jugoslavije, na kamenjaru oko Drvara, životne prilike bile su teške. Brojna ženska deca nisu se školovala već su cele surove dane provodila pomažući roditeljima na one malo plodne zemlje. Sa formiranjem klerikalističko-fašističke utopije nazvane NDH, prilike, pogotovo za srpske žitelje, postaju nemoguće. U to vreme stasavala je Marija iz porodice Bursać.
Ne želeći da život provede nepismena, mukotrpno je radila i školovala se preko svoje braće. Plamen emancipacije koji želi da osvetli i druge, a ne samo sebe, Mariju je pretvorio u spiritus movensa brojnih kurseva i škola za žene tog kraja. Kao istorijska posledica svega, put ju je naveo 1942. godine u KPJ i partizanski pokret. Kada se film odvija pred tvojim očima i u najpustijim krajevima ljudima apstraktni koncepti poput „demokratija“, „fašizma“, „komunizma“ ili „slobode“ postaju daleko jasniji.
Decenijama kasnije, njeni roditelji svedočiće o njenim rečima da je otišla „da se bori rame uz rame sa muškarcima“ jer veli „borba za slobodu zahteva žrtve“. Marija Bursać je jednako stizala da brine o ranjenim drugovima i drugaricama kao i da predvodi bombaške odrede protiv ustaških i nacističkih snaga.
Godine 1943, sama teško ranjena, svedoci će reći, pevala je prkosno partizanske pesme dok su je dva dana nosili do bolnice. Preminula je. Njen prometejski duh je ostao. Proglašena je prvom ženom narodnim herojem Jugoslavije. Marija Bursać, siromašno dete Bosanske Krajine koje je brzo odraslo i ostavilo trajan pečat na svoju i potonje generacije.
Autor: Stefan Janković
Topličanka je duša od žene.
