Прошао је 8. март, Дан жена. Зар Дан жена не треба да буде сваки дан? Овај 8. март је многима сломио срца. Ово је мој опроштај од једне ЖЕНЕ – ЛАВИЦЕ…
– Гледај себе, јер нико други неће – тако је говорила.
Нисам умела увек да слушам. Њене речи остале су дубоко урезане у мени. Људи, жена је пријатељ и борац, мајка, бака, тетка, стрина… Жена је створитељ нових живота, никада не одлази, а да иза себе не остави ништа. Зато, нека сваки дан буде њен.
-Како си, лепотице? – почињао је наш разговор.
-Дотерај се и изађи! Ја сам добро – а знала сам да није добро.
Кад ишчезаваш, осећаш. Користиш сваку прилику да урадиш само оно што волиш. Не желиш да те други виде у болести и јецају. Гураш сам.
-Не могу да причам, чујемо се – то последње што сам чула у четвртак ми је рекло све.
Ипак, кад ти је неко драг, не желиш да верујеш.
Она је ходала усправно и када то није могла. Била је то ЖЕНА, увек дотерана и своја. Њен осмех је био њен заштитни знак. Али знате, очи не могу да слажу. Оне су испричале тугу.
Маштала је о породичном животу. Сама је подносила све терете. Није се увек видело да је тешко.
– Није јој ништа. Добро изгледа – коментарисали су.
Да ли жене увек приказују своју борбу пред широким аудиторијумом? Да ли се увек види кад више не можеш?
Па не, жена најбоље изгледа, кад се у њој све ломи, зато што је жена, ЖЕНА.
Она је пријатељ, каквог нећете наћи. А прави пријатељ те прво добро излема критикама, само да те подигне, да те научи, да не забрљаш.
Ја сам имала такву пријатељицу.
Горе, на небу, данас, она сигурно мисли на све нас.
-Ја сам изгубила и сахранила неког мени много драгог, немој да мислиш да постоји ствар коју не могу да преболим – написала је.
Да је преболела, није… Знам да није. Зато за 8. март, уместо да пијемо кафу и причамо неке женске приче, да једна другој дамо цвет, ја јој дајем цвет, тамо где нисам желела.
Није требало да буде тако.
Живот не бира.
Кад хоћеш да кажеш много, запне реч у грлу, па не умеш да кажеш…
Весела душа одлази на дан, у којем се раније радовала. Њене болове, лечила су њена два сина Вељко и Вукашин. Није отишла празна и за нас, она неће отићи никуд.
Она сад само спава и не трпи никакве болове.
Памтићу је насмејану и лепу, јер није желела да је видим другачију. Разумем и зашто.
Њен осмех ће остати урезан, са свим лепим речима које је упутила својим пријатељима.
– Ти си моја сестра – рекла ми је довољно.
ЖЕНА оставља дубок траг и не може да оде.
Тамо сам заћутала и оставила цвеће. Нисам имала шта да кажем. Знам да је хтела много тога да промени. На једном зиду, оставила је питање – Да можете да вратите време, шта бисте променили?
Ја бих променила 8. март. Попиле бисмо кафу и не бисмо одлагале, као пре.
Ивани, ЖЕНИ – ЛАВИЦИ
Јер нисмо успеле
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
