Писала сам већ о томе, колико сам нестрпљива. Немам живаца да опет то понављам. И пошто знам да нећеш да ме позовеш, а ја се превише плашим да бих ти се прва јавила, повлачим се у своје мисли.
Шта радимо ти и ја? Шта ти мени радиш?! Тестираш ми и ово мало стрпљења, што ми је остало. Има те, па те нема. Тек тако лако уђеш у мој живот, завириш у мој свет, провириш и у душу, посећујеш ме у сновима. И онда мислиш да можеш тако лако да нестанеш?
Честитам, можеш, успео си! Докле ћемо да играмо жмурке и дечије игре?
Буди мушко – појави се. Одрасти – одлучи шта желиш. Време иде, а ми немамо године за нас. Имамо месеце, јако мало месеци. Шта хоћеш? Кад одговориш себи, одговори и мени. Хоћеш да будемо „ми“, да пробамо?
Млади смо, луди, пуни енергије, да се шалимо, волимо. Јер ја тебе већ волим и мислим да је то љубав. Кажу љубав није једносмерна улица, кад се даје, мора и да се прима. Кажу да ово наше није љубав. А ја мислим да јесте. Можда ми се само чини.
Па одговори ми, је л’ је љубав? Волиш ли ме? Да знам где да те шаљем, у три лепе или у срце и кревет? Све се дешава само једном у животу и све је пролазно. Причај, шта ће бити са нама двома? Немој да кажеш да си могао а ниси. А шта? Шта год си помислио.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
