У време моје баке помаде за лице куповале су се на кило, па је иста точена у стаклену теглу. После топле купке, мирис помаде ширио се кућом као каква терапија за успавана чула.
Имала је дугу и јаку косу, па је након прања плела дугачке плетенице и ујутру би развезала коврџе, правилне и чврсте. Увек сам се питала од чега јој је коса тако сјајна. Чувени цеђ је обављао своју функцију. Жене су у то време прале косу накупљеном кишницом у коју се стављао пепео. Говорила ми је да коса тада цичи под прстима.
Жене су волеле да носе младеже као каква одликовања. Она, која га није имала, умакала би шибицу у чађ и цртала младеж испод ока. Тако су се жене природно шминкале. Грожђана маст је била неизоставна козметика тог безбрижног доба. Усне су сијале и нигде није настала ниједна пукотина.
Знало се све. Кад се пође у госте, ставља се нова кецеља преко сукње, а бакин ормар од ораховине, имао је посебан мирис. У ћошковима су боравили листови ораха, како мољци не би нашли пут до плетених прслука. Њене вунице мирисале су на нове џемпере и попке за унуке. На дну ормара исплетене вунене чарапе чекале су зиму. Бака их је носила и лети, на босим ногама. Вунене чарапе су биле штит од врелих летњих дана и превентива вируса.
-Бога ти, Марко, додај ми то плекано џамаџонче!
-Шта ти је то, баба Славка!?
-То је моје плекано тањирче. Ту ми стоји кекс.
Знало се у њеној кући где шта стоји и све је имало посебан назив. Само њен. Често нисмо разумели њене кованице, али смо их добро запамтили. И тада је постојала рутина, само много лепша, него ова наша.
Никуд се није журило. Кафа се пила из малих шољица, натенане. Домаће млеко увек се кувало полако, а онда би бака скупила кајмак, који сам са слашћу мазала на домаћи, рупичасти хлеб.
Сећам се да је стално доручковала црно грожђе и хлеб. Не зато што није било ничег, већ ради здравља и лепоте, ове природне о којој говорим. Ботокс, вештачке обрве, трепавице и нокти – то није постојало у женском речнику. И не само то! Нокти су били фино посечени, јер је свакога дана требало умесити хлеб, „кварцовати се“ у пољу и на њиви. Каква је то жена, под чијим се ноктима цакли комад земље!? Па ’ајте, молим вас!
У продавницу је моја бака ишла са плетеном корпом. Кесе су дошле много касније. Храна, донета у корпи, мирисала је на свежину.
Чим процвета јоргован под њеним прозором, замирише читава соба, па смо се сви борили ко ће да спава у њеној соби. На јастуку од шушки, које је још деда направио, спавало се као на облаку. Жене су се будиле срећне и није им била потребна никаква шминка.
Једино, што је остало из тог доба је то, да су срећне жене, заиста лепе жене и не треба им шминка. Неке срећне жене и данас не морају да се нашминкају. Ове друге, утеху траже у вештачким надоградњама.
Мудрост се ипак, не надограђује. Учи се од бака, које су у сваком смислу, биле природно лепе. Оне су знале да лепота једне жене лежи у њеној природности.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
