Не волим драму, али увек завршим започето

0
но-драма
Фото: Pexels.com

Када су режирали мој живот, некако је све било краткотрајно. Као у мојој песми – Крене, стане, крене… Ништа није било потпуно, али је све имало свој завршетак и то какав! Било је мучно. Било је као у најчитанијим романима. Сметала ми је моја главна улога, али је вазда било занимљиво.

Ја сам се родила „ДРАМА“! Знам да су многи били завидни, што је њихова прича дуготрајна и монотона. 

-Поштена девојка не може да живи од успомена – тако кажу у селу.

Где си био? Шта си радио? Ништа.

Мртва трка са животом. Све препреке си прескочио, ништа ниси морао да савладаш и живиш „к’о три Бога“. Мени то празна прича (не знам, вама). 

-Иди бре обрукај се једном у животу, да имамо разлог да се посмејемо!

-А, не, ја сам честита!

-Од тога се лепо живи, али једнолично. Док се окренеш, оде младост. 

Онда је девојка решила да окрене лист. На полеђини је написала : НЕ ВОЛИМ ДРАМУ, АЛИ УВЕК ЗАВРШИМ ЗАПОЧЕТО! Сви су се питали шта се крије иза те необичне реченице. Девојка мушког рода одважно је одгурала све несрећнике из свог живота. Сваки крај састављао се у нови почетак.

-Шта ти то радиш тренутно?

-Састављам крај са крајем.

-Молим?

-Шта молиш? Да бих створила неки нови почетак, морам да спојим један и други крај, па да видим.

-Шта да видиш?

-Кад је стварно крај. Знаш да ја волим да све завршим. Сваки почетак код мене има крај и тако у круг.

-Господе Боже! Да се прекрсти човек. Не могу да те ухватим ни за реп, ни за главу.

-Па ни ја мој живот не могу да ухватим, зато састављам крај са крајем. Крај ће каже!

Фото: Pexels.com

То „ЋЕ“ , типично за наше дијалекатско подручје, уливало је некакав оптимизам. Нагласили смо будућност!

-Колико девојака и жена познајем, али све су женског рода, само си ти мушког.

-А, па, ја сам изрод. Знаш да, када сам се ја родила, мама је рекла да то није њено дете.

-Она жена одмах знала шта је чека. Значи воли те само мајка и ја.

-Ја се сама волим. Шта се то тебе сматра!?

Једном сам чак упознала човека, који само себе воли. Нисам знала да то постоји. Замисли, ходаш улицом и говориш себи у браду: 

-Ја сам најбољи! Ја сам најлепши! Ја сам краљ!

Ено човека, и дан данас иде улицом и виче : – ЈА, па ЈА!

Слажем се са већином људи из „ЋЕ“ подручја да је човек успео у животу, тако што је волео себе и једино себе. Има свега, али памети више нема. Сад би да воли и друге људе, али сви су отишли.

Откад знам за себе, увек сам волела све људе. Сваког на неки други, њему својствен начин. Док на друге није пала ни трунка, ја сам се ваљала у сопственом блату. Али ја бар, имам чега да се сећам и ево, и данас, састављам крај са крајем, да ми се нешто ново нађе. За „не дај Боже“!

-То ли драму пишеш?

-Знаш да не волим драму!

-Ти си свакако ДРАМА.

-Крај ће каже!